Поставка у београдској Галерији Рима посвећена је гласилу које је било облик умјетничког израза и ангажованог дјеловања, публикација умјетничког покрета, платформа за умрежавање и јединствена авангардна појава у југословенској средини.

Насловница из 1921, број 4, слика Егона Шилеа Насловница из 1921, број

У београдском простору Галерије Рима ће до 1. марта бити доступна права посластица за све оне којима је један од најзанимљивијих авангардних излагачко-умјетничких подухвата на нашим просторима остао у срцу – тачно сто година од 1. фебруара 1921, на дан изласка првог броја часописа „Зенит”,  отворена је изложба њему посвећена.

Ова публикација, које је била и програмско гласило зенитизма као покрета, није излазила дуго али је за скоро шест година постојања била запажена, имала је снажан и контроверзан одјек, који многима ни до данас није довољно познат упркос томе што је ријеч о креатору и проводнику најсавременијих идеја у југословенску културну средину захваљујући којем су се Загреб и Београд уписали и остали на мапи радикалних збивања у култури и умјетности широм Европе, данас обухваћених појмом историјских авангарди двадесетих година 20 вијека. и
Невена Мартиновић и Марија Станковић, кустоскиње Галерије Рима у Крагујевцу, односно Београду, заједнички потписују ову поставку, а Невена Мартиновић подсјећа на кључне детаље у вези са овим штивом, чији је оснивач, главни и стални уредник био тада млади пјесник и преводилац Љубомир Мицић, а који је покренут у Загребу гдје је Мицић живио.

,,Радикално интернационално усмјерење часописа било је у духу идеја о наднационалном и хуманијем друштву које су након страдања и траума Великог рата тежили да створе млади умјетници широм Европе. Оригиналне прилоге савремених умјетника из читаве Европе па и свијета објављивани су на изворним језицима, без превода, чиме је наглашаван међународни профил ревије. Ријеч је о текстовима Салмона, Блока, Мајаковског, Јесењина, Хлебњикова, Панвица, Маринетија, Кашака, Милева, Токина, Гола, Алексића и других, док су Шиле, Модиљани, Сурваж, Делоне, Глез, Кандински, Родченко, Татљин, Ел Лисицки, Маљевич, Мохоли-Нађ, Бијелић, Петров, Јо Клек и Гецан били неки од најпознатијих умјетника чији су ликовни прилози били интегрални дио ревије. О публикацији се писало у Паризу, Лиону, Берлину, Риму, Прагу, Бечу, Софији, а била је и једини југословенски представник на московској изложби „Револуционарне умјетности Запада” 1926. Године“, објашњава Мартиновић и истиче:

,, Историја часописа подијељена је према градовима у којима је излазио на загребачки (1921-1923) и београдски период (1923-1926). Ова подјела је парадигматичка за Мицићев однос са друштвеним срединама у којима је дјеловао, а од којег је директно зависила и судбина часописа, најприје забрањеног у Загребу (бр. 24, 1923) а потом коначно и у Београду (последњи бр. 43, 1926), па се  може наслутити да је његова рецепција у домаћој средини била потпуно другачија од оне у међународним круговима. Мицић је отворено износио и веома оштре, неријетко и грубе коментаре и критике на рачун различитих појава у културним срединама у којима је дјеловао, а које је сматрао недопустиво неаутентичним, застарјелим и погрешним. Последично је и сам наилазио на реципрочне осуде, долазио у сукоб са угледним личностима из културних кругова као и са властима, па „Зенит” тада није наилазио на повољан пријем.

О томе шта овом изложбом представлају Невена Мартиновић и Марија Станковић кажу:

,,Поставка кроз хронолошке и тематске етапе прати живот часописа, вријеме постзенитизма и период у ком долази до важних ревалоризација часописа и зенитистичких идеја. Редакција часописа је функционисала и као Галерија „Зенит”, те је један дио поставке посвећен и овој важној активности. Управо јер велики дио публике није детаљно упознат са причом о „Зениту”, умјесто давања нових интерпретација опредијелиле смо се за документарну и информативну поставку. Жеља нам је да након обиласка поставке сваки посјетилац постане свјестан да је „Зенит” био више од часописа, да је био облик умјетничког израза и ангажованог дјеловања, гласило умјетничког покрета, платформа за промоцију и умрежавање умјетника, да је у југословенској средини био јединствена авангардна појава разгранатих манифестација, равноправна другим европским покретима и гласилима тог времена“.

Како прецизирају, ту је преко 40 оригиналних примјерака „Зенита”, ретко виђених „Зенитових” издања и документарни материјал из времена зенитистичких активности. Сви експонати су из приватног власништва (на изложби су и Мицићеве библиофилске свеске, које је лично поклонио Ирини Суботић) што је риједак случај када је у питању материјал везан за „Зенит” с обзиром на то да је већински дио грађе сачуван као Заоставштина Љубомира Мицића у Народној библиотеци Србије и Народном музеју у Београду.

,, Захваљујући сарадњи са овим институцијама у оквиру графичког рјешења изложбе репродуковали смо све насловнице „Зенита”, као и свих 14 „Зенитових” издања, док  двјема фотографијама Љубомира Мицића у простору редакције из 1924. посјетиоцима приближавамо причу и о самој галерији, односно Мицићевој умјетничкој збирци која се данас већински чува у Народном музеју у Београду, са изузетком једне Бијелићеве слике која је у Музеју савремене умјетности“, каже Невена Мартиновић.

Један сегмент изложбе посвећен је и изложби „Зенит и авангарда двадесетих година”, одржане у Народном музеју 1983, ауторки Ирине Суботић и Видосаве Голубовић. Може се видјети и каталог ове и других значајних изложби посвећених часопису од 1967. године до данас, а сви који посјете поставку моћи ће да погледају и документарну емисију, ауторке Дуње Блажевић, посвећену поменутој историјској изложби, која је позајмљена из архиве Радио-телевизије Србије.