Ђакомо Пучини је рођен 22. децембра 1858. године у Италији, у мјесту Лука, у Тоскани. Његов рани рад инспирисан је традиционалном романтичном италијанском опером из 19. вијека, а касније је успјешно развио своје стваралаштво у реалистичном „верисмо“ стилу. Његове најпознатије опере су „Боеми“ (1896), „Тоска“ (1900), „Мадам Батерфлај“ (1904), и „Турандот“ (1924), ремек-дјела која се и данас изводе као канони ове умјетности.
 
Своје првобитно музичко образовање Ђакомо дугује локалном свештенику који му је давао часове клавира, али се за свој животни позив одлучио када је једном приликом у Пизи чуо Вердијеву „Аиду”. Захваљујући посредовању једне дворске даме, мајчине пријатељице, двадесетогодишњи Пучини добија краљичину стипендију. Одлази у Милано где се упознаје са животом који ће касније приказати у опери „Боеми”. Школовао се на конзерваторијуму у Милану, као ученик чувеног Амилкара Поникијелија, композитора врло популарне опере „Ђоконда”.

У току студија, Пучини компонује двије опере, „Вили” 1883. и „Едгар” 1889. године, које су постигле велики, али краткотрајан успјех. Ипак, то му је обезбиједило финансијску сигурност и дало вољу да настави да се бави композиторским радом. Његова следећа опера „Манон Леско”, из 1893. године, била је завидног квалитета и одржала се на репертоару оперских сцена до данашњих дана. Захваљујући овом дјелу, био је у могућности да у околини родне Луке купи земљу и на њој изгради најприје скромну кућу, а касније и велелепну вилу коју је назвао „Дворац на језеру“, у којој је провео већи дио свог живота. Био је страствени заљубљеник у лов и природу и на овом мјесту је имао мир потребан за стваралачки рад.
 
Свјетску славу и велико богатство стекао је операма „Боеми” и „Тоска“ које се убрајају међу неколико најбољих икада написаних. Био је перфекциониста који је желио да ствара савршена дјела, па је веома тешко поднио када је „Мадам Батерфлај“ извиждана на премијери у миланској Скали, 1904. године. Тај неуспјех је приписао претјераној дужини другог чина и прерађује оперу која доживљава своју нову премијеру 1905. године. Од тог тренутка „Мадам Батерфлај“ уз „Боеме” и „Тоску”, постаје дио сталног оперског репертоара.

Приликом одласка у Сједињене Америчке Државе,гдје је присуствовао постављању „Боема” у Метрополитен опери у Њујорку, долази на идеју да компонује оперу каква до тада није постојала. Бира тему са Дивљег Запада и тако настаје опера „Кћи Запада” или „Дјевојка са златног Запада”, према наслову оригиналне драме. Створена је 1910. године у Метрополитен опери под диригентском палицом Артура Тосканинија, са Енриком Карузом у главној мушкој улози. Опера сјајно пролази у Америци, али у Европи никада није постала популарна.

Године 1919. према једном популарном комаду компонује оперу „Турандот” чија се радња одвија у Кини. Желио је да створи оперу која ће бити врхунац оперског стваралаштва и величанствени спектакл. Напорно је радио на том дјелу, али успијева да напише два чина и диоо трећег упркос тешкој болести која га је мучила. Свјестан да неће завршити дјело, пада у депресију и у једном писму пише:

„Ова опера ме прожима, мучи дан и ноћ. Ипак, бојим се да нећу успјети да је завршим, а ако тако буде, свијет ће бити ускраћен за најљепши љубавни дует свих времена.”
​
Нажалост, тако је и било, опера је остала недовршена. Пучини умире пошто му је отказало срце након операције рака грла. Његова жеља је била да „Турандот” доврши композитор Рикардо Зандонаи. Пучинијев зет, један од највећих диригената у историји, Артуро Тосканини, даје композитору Франку Алфану да доврши оперу на основу Ђакомових нацрта, а када овај то учини, сам Тосканини дорађује завршетак. Премијера је одржана 1926. године у миланској Скали. Тосканини је дириговао, и након сцене смрти робиње Лију у трећем чину, прекида изведбу, окреће се публици и изговара: „Овдје се завршава дјело маестра.” Публика је схватила и у тишини отишла из позоришта. Сутрадан је опера изведена у цјелини и од тада је стални дио поставке многих оперских кућа. Многи музиколози и критичари се слажу да је са опером „Турандот” завршен период класичне опере.