У јеку Колубарске битке, послије које је српска војска протјералa Аустроугаре из Србије, командант Прве српске армије генерал Живојин Мишић одлучио је да на данашњи дан 1914. године пређе у контраофанзиву. 
 
Прва армија брзо је пробила непријатељску одбрану и избила на планински масив Сувобор-Маљен, а Друга армија и одбрана Београда сломиле су отпор аустроугарске Пете армије и протјерале је преко Саве.
 
Послије велике побједе српске војске, Мишић је унапријеђен у чин војводе.
 
Колубарска битка или Сувоборска битка имала је огроман војни и политички значај за Србију и њене савезнике у Првом свјетском рату.
 
Овај сусрет на бојном пољу представља најзначајнију битку између Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом свјетском рату.
 
Колубарска битка вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту дугом више од 200 километара на простору долине ријеке Колубаре, те обронцима планина Сувобор и Маљен.
 
Битка је окончана успјешном контраофанзивом снага Прве армије под командом генерала Живојина Мишића изведене против бројније и опремљеније аустроугарске војске, у тренутку када је цијели свијет очекивао вијести о капитулацији Краљевине Србије.
 
Битка је у својим фазама била рововског типа.
 
У ноћи 14. новембра командант Прве армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово место је постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе рођен на Сувобору.
 
Укупна јачина аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Генералштаба аустроугарске војске, већ је била под директном командом врховног команданта.
 
Уочи Колубарске битке, српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар Први Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.
 
Мишић одлучује да се српска војска повуче и војници одморе, предочава своју одлуку српској Врховној команди и остаје при њој иако му је стављено до знања да ће због тога додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као пријестоница, бити практично предат без борбе.
 
На крају српска Врховна команда усваја његов приједлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.
 
У току Колубарске битке српску војску пратиле су колоне избјеглица, које су се повлачиле са војском.
 
Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном кориштењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције.
 
Артиљеријску муницију обећава Француска, али је коначно шаље Грчка у другој половини новембра, тако да јој Француска касније то надокнади. Али, та муниција није одговарала српским топовима.
 
Иако је била намијењена топовима са калибром од 75 милиметара које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2,5 милиметра због чега су за српске трупе биле неупотребљиве.
 
Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција је жељезницом транспортована до Ниша у којем је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах упућивана у Крагујевачку тополивницу у којој су скраћиване чауре и оспособљавана муниција, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште.
 
У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вијести о слому српске војске и када је Пета аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, почела је велика контраофанзива цијеле српске војске.
 
Фронт је пробијен 5. децембра, а командант аустроугарске војске Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта, због чега 6. децембра наређује да се Шеста армија повуче на лијеву обалу Колубаре, а онда и из Србије.

Izvor: Srna