Након пожара у семберском селу Доњи Загони, у коме је у петак 28.12.2018. поподне потпуно изгорјела кућа Смиљке (86) и њене кћерке Драгице (52), на згаришту смо затекли комшије и Драгицу Симић, власницу куће.
Миро Пантић (55) каже да је први притекао у помоћ и да је из куће успио да извуче готово непокретну Смиљку Симић, Драгичину мајку.
“Бака је била непокретна. Иако сам два пута оперисао кичму, трчао сам од своје куће колико сам брже могао. Када сам отворио улазна врата, само сам успио баку извући. Смјестио сам је на гвоздену љуљашку испред куће. Срећом, спашен је један људски живот. Бака је била црна од дима и од страха који јој је преплавио лице”, прича, видно узнемирен Миро Пантић.

 
Он каже да су врло брзо стигли и ватрогасци,  које су комшије позвале у међувремену, али је за покућство и кров куће било касно, јер је пламен био бржи.
Миро Пантић каже да и он, али и комшије желе да помогну овој породици коју је задесила велика невоља усред зиме. Спремни су да помогну са 50 или 100 КМ, колико ко има, са радном снагом, али се помоћ очекује и од локалне заједнице и од људи добре воље.
Драгица Симић, дан након пожара, каже да је мајку, која је слабо покретна, смјестила привремено код сестре.
“У пожару су изгорјела чак и њена инвалидска колица. Кућу сам реновирала од скромне уштеђевине. Дочекали смо, ево, да је комплетан намјештај изгорио, кров на кући је изгорио, тако да се мора градити све изнова”, прича Драгица, док јој се суза котрља низ образ. Она каже да од своје нередовне плате, која износи око 450 КМ, не може до краја живота уштедјети за реновирање куће. Изгорјело је чак и 350 КМ, колико је одвојила за регистрацију аутомобила којим путује на посао.
 Драгица каже да кућа није имала бетонску плочу, а претпоставља да је варница од кратког споја на електроинсталацијама запалила кров и комплетну кућу.



“Кад су ватрогасци стигли, видјела сам, да је један од њих гасио ватру на дијелу крова гдје је доведена струја. Испод су били осигурачи и сат за струју. Ту је и највећа ватра била. Годинама сам градила, мијењала столарију, стављала изолацију, копала бунар. Све сам то радила постепено,  корак по корак, али, ето, не да се. Још увијек исплаћујем мјесечне рате за бунар, на рок од три године, који сам платила 4.500 КМ, јер је бунар дубок 42 метра. Штета је тотална и немам могућности да ово поново реновирам”, прича Драгица Симић. 
Мјештани Доњих Загона, њене комшије, изразили су вољу и спремност да помогну. Помоћ се очекује и од људи добре воље и оних који знају шта је људска мука и невоља.

Љ.Љубојевић