У претходном периоду смо, заједно са нашим суграђанима, послали јасну поруку да желимо да покренемо наш град, који у претходне двије године стагнира, па чак и назадује у неким сегнентима.

Није у питању лична борба. Било би нам сигурно лакше да смо ову неизборну годину одморили од кампање, али наш град нема времена. Изгубили смо двије године, не смијемо допустити да изгубимо још двије.

Као предсједник Скупштине града, одговорно тврдим да је Скупштина по питању развоја нашег града у претходне двије године дала максималан допринос у оквиру својих надлежности – све сједнице редовно одржаване и усвојено све оно што је било у интересу нашег града (без обзира на чији се приједлог нашло на дневном реду), чиме смо се издигли изнад политичких подјела које несумњиво постоје.

И ту надлежност Скупштине престаје. Сва извршна власт је у рукама Градоначелника.

Град Бијељина је у претходне двије године имао рекорне буџете, највише због пораста прихода од ПДВа. Када се саберу два годишња буџета град је имао око 150 милиона КМ на располагању. Сви ћемо се сложити да се ти рекордни буџети не виде на било чему капиталном што је урађено у нашем граду. А новац града је у највећој мјери потрошен на једнократна давања разним циљним групама у сврху промоције и политичког рејтинга једног човјека.

Не само да ништа капитално ново није урађено, него су и сви раније започети пројекти заустављени и нашли су се у другом или трећем плану: Спортска сала три године чека пројекат иако средства за пројекат постоје, још нема пројекта Студентског центра, новоиграђена Аутобуска станица преко двије године није употреби, завршени пројекти јавне гараже и булевара 9. јануар скупљају прашину итд.

Посебно је важно поменути ауто – пут који гради Влада РС уз подршку Србије, а који је најважнија развојна шанса у историји нашег града. Али у градској управи се не размишља о пословно – индустријским зонама и слободној трговинској зони, које могу запослити људе, дићи животни стандард у граду и повећати буџет. Ако ми не искористимо ту прилику, искористиће је нека погранична општина у Србији или сусједна у Српској, привући ће инвестиције, а ми ћемо остати слијепо цријево на том истом ауто – путу.

Бијељина је данас град у потпуној самоизолацији, одлуком једног човјека који не жели да сарађује ни са ким ко му није политички подобан. То је пракса коју морамо промијенити. Град Бијељина мора бити отворен за све који желе и могу да помогну. Град који неће бити опозиција сам себи, него ће институционално сарађивати са свим нивоима власти и остварити преко те сарадње највећу могућу корист за људе које живе овдје.

Градоначелник не може бити неко ко има изливе говора мржње према својим суграђанима који су политички неистомишљеници. Премало нас је да бисмо се мрзили и дијелили. Морамо се сви заједно окупити око онога што је интерес нашег града. Има добрих и квалитетних људи на свим странама, морамо их све ставити у функцију доприноса граду.

Због ових, а и многих других разлога, је и покренут сам поступак опозива градоначелника чиме је дата могућност свим нашим суграђанима да се путем референдума изјасне о томе да ли желе промјене у граду.

На основу свега што сам видио у претходном периоду, потпуно сам сигуран да ће већина гласати ЗА ОПОЗИВ и да ће иза 19. марта наш град кренути путем развоја, отворености, без сукоба и подјела, а на корист свих људи који овдје живе.