Предсједник Скупштине Градске борачке организације Бијељина Миодраг Стевановић изјавио је да је током напада муслиманско-хрватских снага на Тињу, Смолућу и Потпећ 1992. године погинули 51 борац и 30 цивила, те да се још 78 војно способних мушкараца након изласка из окружења пријавило у јединице и положило животе за одбрану српског народа, што се не смије заборавити.
 
,,Свакодневни напади  на ове три мјесне заједнице трајали су 74 дана и Војска Републике Српске морала је да донесе одлуку о пробоју према тим људима. Бриљантном акцијом становници су извучени на сигурно, а иако су остали без огњишта, одмах су се пријавили у редове српске војске и бранили своју отаџбину'', рекао је Стевановић на прес-конференцији која је одржана поводом сутрашњег обиљежавања 27 година од пробоја коридора према Смолући, Потпећу и Тињи.
 
Представник Гарде ,,Пантери'' Љубиша Лазић истакао је да је ситуација на озренском фронту била тешка и да је Главни штаб ВРС донио одлуку да се јединице источнобосанског корпуса укључе у ослобађање Смолуће.
 
,,Наша јединица, заједно са осталим јединицама и полицијом, добила је задатак да се Смолућа деблокира по сваку цијену. Првобитна замисао била је да озренске бригаде пробију први обруч, а наша јединица са осталим јединицама из Семберије и Мајевице настави напредовање и пробије други обруч, како би се спојили са становништвом у окружењу. Пошто није било првобитних успјеха, донесена је одлука да наша јединица са осталима са ових простора крене у пробој првог обруча. То смо учинили 28. августа у јутарњим часовима. Тог дана забиљежене су жестоке борбе, непријатељу је стизало појачање са свих страна, тако да смо тек други дан у вечерњим часовима ступили у контакт са лицима у окружењу. У два дана борби у јединици смо имали четворицу погинулих и 16 рањених'', нагласио је Лазић.
 
Мјештанин Смолуће Милан Јовичић додао је да се становништво Смолуће борило надљудским напорима да преживи и оствари контакт са српским јединицама.
 
,,Ја сам се, када су почели да говоре о рату, повукао из Тузле, гдје сам живио, у Смолућу, мислећи као већина становништва да ће то кратко трајати. Смолућа је била неприпремљена и ми смо правили излаз према Потпећу и Тињи, ако дође до сукоба. Међутим, догодило се обрнуто, па је сво становништво ове двије мјесне заједнице дошло у Смолућу и одједном смо имали стотине људи које треба нахранити, обући, дати им лијекове, а нападали су нас свакодневно. У почетку нисмо били организовани, али смо касније, уз помоћ учених људи, организовали одбрану. Било је тешко, људи су нам умирали због безазлених ствари јер нисмо били у могућности да им дамо основне лијекове. Зато је невјероватно да данас неки покушавају да дешавања у Смолући прикажу као злочин српске стране'', поручио је Јовичић.
 
Славко Новаковић из Потпећа додао је да је на простору наведених мјеста до 1992. године живјело осам одсто српског становништва општина Сребреник и Лукавац.
 
,,Циљ непријатеља био је да нестанемо са тог простора и то је, нажалост, и успио. Српска имовина пропада или је продата за мизеран новац. Сви знају да је подручје Смолуће карактеристично по рудном богатству, које данас искориштавају у Федерацији БиХ, а нису презали ни од тога да измјесте локално српско гробље, без дозволе најближих'', рекао је Новаковић.
 
Градска борачка организација Бијељина организоваће сутра на гробљу у Пучилама  обиљежавање Дана ослобађања становника Тиње, Смолуће и Потпећа – 30.8.1992. године.
 
Семберија ИНФО/А. Љубојевић