,,Чувајмо Земљу и природу на њој, јер их нисмо наслиједили од својих дједова и очева, већ смо их позајмили од својих потомака.“- Бик Који Сједи, славни поглавица племена Хункпапа Сијукса.

Генерална скупштина Уједињених нација је крајем 1994. године прогласила 17. јун Свјетским даном борбе против дезертификације и суше. Низом различитих активности многе земље свијета усмјерене су на подизање свијести о проблему и могућностима заједничког удруживања у борби против ових проблема који захватају све регионе свијета. 



Дезертификација и суша представљају озбиљну пријетњу сигурности људске заједнице, ускраћујући основна средства за живот - храну, воду, извор прихода, па чак и животни простор. Када чиста вода и извор хране нису осигурани, људи често мигрирају у подручја за која вјерују да им могу осигурати те основне услове за живот. Данас се између 17 и 24 милиона људи широм свијета сматра еколошким избјеглицама, а претпоставља се да ће до 2050. године 200 милиона људи напустити своје домове због еколошки неповољних услова за живот. 

Погоршање квалитета тла узрокује ширење, односно настајање пустиња или услова сличних пустињским. Прије напредовања пустиње најчешће се у подручју уз пустињу одвија процес ширења степе. Ранија вегетацијска разноликост се губи, расту још само врсте траве с врло скромним захтјевима.

Опустињавању може допринијети вјетар, испирање водом и засољавање. Већина узрока дезертификације заснива се на људском дјеловању. Поред тога, одређену улогу имају и природна колебања у количини падавина, тако да периоди суше могу покренути или појачати овај процес.

Пошто је данас Свјетски дан борбе против стварања пустиња и суше, ваља подсјетити да пустиње чине приближно једну трећину Земљиног копна, док половина становништва живи у земљама у којима постоје озбиљни проблеми снабдијевања водом.
​
Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) предвиђа да ће до 2030. године готово половина свјетског становништва живјети под стресом због воде – једни због жеђи, други због поплава.

Семберија инфо