Лозница се опростила од легендарног професора биологије у надалеко чувеној овдашњој Гимназији „Вук Караџић“ мр Максима Павловића 82 за кога се није знало да ли је већи интелектуалац или човјек, сјајан колега, комшија, сродник и суграђанин.

Овај  Семберац, који је рођен у Међашима, код Бијељине, крај Дрине,  остао је вјечно везан за родни крај, а Лозница и Јадар су мјеста, гдје је, са дивном супругом Ђуком, остварио све снове и гдје су одгајили два сина, Небојшу и Ђорђа, а снаја Ивана донијела је на свијет њихово мезимче, унука, малог Максима.

Нема ко није знао тог сјајног човјека, врхунски образованог, отменог, културног, умјереног и одмјереног, пријатног и вриједног, драгог и омиљеног у граду на Штири.Лозничани и Јадрани су га, с правом, сматрали љубоморно својим, а Семберци су били и остали поносни на њега.

Извео је генерације и генерације гимназијалаца, који су, као од шале, уписивали факултете попут биолошког, медицинског, стоматолошког, фармацеутског, педагошког.Било је година када су овдашњи ђаци били убједљиво први на пријемним испитима на већини поменутих факултета , на универзитетима Србије.Ђаци су га обожавали, а професор Максим им је преносио знања на само њему знан начин, који,једноставно, улива сазнања онима којима се годинама и деценијама обраћао испред табле и катедре у учионицама овдашње Гимназије.Иза себе је оставио „армију“ ђака, данас врсних љекара, средњошколских и универзитетских професора, магистара фармације, инжењера технологије….Сви они оплакују  драгог професора, са његовим најмилијим.

  -Све најљепше понио је и даровао нам из родне Семберије и родних Међаша, у наш крај -каже Зоран Марковић, кум породице Павловић. Човјек од части, знања и поштења, пун духовне љепоте и сјајног шарма, био је наш кум Максим.

Омиљеног професора оплакују и у родним Међашима, гдје ће, у тамошњој Дјечијој амбасади бити установљена награда за биологију, науку и човјекољубље са његовим именом, открио нам је оснивач и генерални секретар те организације др Душан Томић.