Одрастати у окружењу које обезбјеђује сигурност је један од главних предиктора здравог и нормалног раста и развоја сваке личности. Поставља се питање какве су посљедице на развој дјеце уколико одрастају у неповољним условима и шта значи адекватно емоционално збрињавање. Како трауматска искуства родитеља утичу на њихове васпитне стилове и обрасце емоционалне везаности које преносе на своју дјецу. На ова важна питања одговарала нам је Маја Зорић, системски породични психотерапеут у име УГ“Психолуминис“. Оно по чему је ово Удружење познато јесте континуирана актуелизација приче о трауми. Како Маја наводи, у току је реализација ПРЕСТО пројекта којем је главна тачка интересовања управо траума и секундарна трауматизација.
 
За почетак, Мајо, укратко нам објасните шта је то емоционална везаност и какву она улогу има у емоционалном развоју појединца?

Емоционална или како је ми стручно називамо афективна везаност би се могла објаснити као емоционална веза између дјетета и онога који о дјетету брине а формира се у најранијем узрасту. Она обухвата низ понашања којима дијете настоји да успостави одрживу близину са особом која се о њој стара. Ради се о урођеној потреби која је основа за даљи дјететов когнитивни, емоционални и социјални развој. Из тих разлога је важна за разумијевање управо ради обезбјеђивања оптималних услова за раст и развој.

Да ли постоје неки специфични обрасци емоционалне везаности?

Успостављање адеквате везаности дјетета и значајне фигуре је од фундаменталног значаја. Ми који се бавимо обрасцима емоционалне везаности препознајемо 4 значајна обрасца а то су: сигурни, избјегавајући, преокупирани и дезорганизовани. Као што већ по називу можете видјети најадекватнији  образац је свакако сигурни образац. На основу мајчине адекватне доступности и респонзивности  дијете стиче повјерење у себе и у људе око себе. Дјеца са оваквим стилом везаности имају највише шансе да остваре свој пун потенцијал.

Шта је са осталим обрасцима и да ли се они могу довести у везу са родитељским трауматским искуствима?

Тешко је у неколико реченица објаснити цјелокупан концепт афективне везаности и свакако да постоји веза између афективне везаности и родитељских животних искустава па и оних трауматских. Код несигурног обрасца доминантна фигура везаности је емоционално недоступна. Она може водити рачуна о потребама дјетета али врло мало повезано са емоцијама и сигналима које дијете шаље. Таква дјеца израстају у особе са неповјерењем у друге и идејом да је свијет несигурно мјесто. Код преокупираног модела дјеца су у сталној борби за мајчинску наклоност и љубав јер она селективно реагује на сигнале. У одраслој доби његују „љепљивост“ у односима и преокупирани су свим другим особама од важности.

Нажалост, најнеповољнији образац је тзв. дезорганизовани који није ријетка појава код дјеце високо трауматизованих родитеља.

На који начин се онда родитељи са непрерађеном траумом баве дјецом?

Пођимо од претпоставке да се баве како умију. Они родитељи који се баве собом сигурно ће тражити начин да у родитељству њихов терет не остави посљедице. С друге стране, дешавају се ситуације или  емоционалног занемаривања или превелике заштите.

Оно што је важно јесте прије свега приближити појам трауматског доживљаја. Габор Мате је то лијепо објаснио. Траума је оно што се дешава у вама као резултат онога што вам се већ догодило. Она изазива страх и управља вашим понашањем. Дакле, не знајући то, читав ваш живот усмјеравају страх и бол од којих покушавате да побјегнете на разне начине.

Уколико родитељ доживи одређено трауматско искуство које није адекватно прерадио, свакако да ће то утицати првасходно на његово ментално здравље што ће у неком моменту довести у питање његове родитељске вјештине. Неки родитељи ће потакнути властитим трауматским искуствима имати потребу да презаштите властиту дјецу јер је њихова доминантна емоција страх. Дијете добија информацију да је свијет несигурно мјесто, да са свима мора бити опрезан. Одрастајући у таквом васпитању дијете усваја избјегавајуће механизме те не усваја организован и смислен одговор у вези са доживљајима страха. 

С друге стране, постоје родитељи који заробљени у своје проблеме менталног и емоционалног функционисања не пружају скоро никакав емоционалан одговор дјеци. Таква дјеца у одраслом добу не добијајући капацитет за емоционално реаговање, нису у стању ни да га дају. Они инвестирају само у себе, али само у онај дио реалности за који су сигурни на их неће повриједити а то су углавном материјална постигнућа.

Постоји ли можда неки термин којим бисте описали те проблеме у родитељству?

Оно што ми пада на памет, а о чему се врло мало прича, јесте тзв емоционалн траума. Прва асоцијација када споменемо трауму јесу немили догађаји ( саобраћајна несрећа, силовање, ратна дешавања...) али оно што нам пролази испод радара јесу ожиљци дјеце због неадекватног емоционалног збрињавања. Управо то је емоционална траума, било да се ради о занемаривању, злостављају или превеликој контроли родитеља. Цијела ова наша прича је у ствари прича о овом феномену.

Шта ви као стручно лице предлажете да бисмо спријечили или бар ублажили емоционалну трауму?

Много је важно разговарати о емоционалној писмености, о истој се едуковати или до ње доћи кроз властити психотерапијски процес. Родитељи који имају капацитет да препознају властита али и туђа емоционална стања, који су у стању да остану у њима без обзира колико су у неком моменту непријатна или болна  и да их адекватно превазиђу имају веће шансе за добре родитељске вјештине. Само такви родитељи пружају сигуран образац емоционалне везаности. Адекватан емоционални развој је предуслов за нормалан развој свих других аспеката дјететовог живота.

Овај текст настао је у оквиру пројекта „Унапређење друштвене кохезије кроз сарадњу у области пружања локалних услуга у Босни и Хецеговини“ којег финансира Фонд за изградњу мира Генералног секретара Уједињених нација (ПБФ), а проводе Међународна организација за миграције (ИОМ) и Развојни програм Уједињених нација (УНДП) у име Уједињених нација у Босни и Херцеговини.