Извор: Танјуг / Глас Српске

БЕОГРАД - Владимир Иљич Лењин, предводник Октобарске револуције 1917. у Русији, творац Совјетског Савеза, умро је прије стотину година, 21. јануара 1924.

Лењин је побједом у Октобарској револуцији 1917, обезбједио долазак бољшевика на власт и устројавање режима које је за догорочни циљ имало увођење комунистичког друштва. Ма колико магловита, његова визија друштва, са модификацијама, потрајаће дуже од седам деценија на простору Русије.

Осим стварања Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике и Совјетског савеза, Лењин, професионални револуционар опсједнут идејом рушења царске Русије, био је такође творац Коминтерне, Комунистичке интернационале, или Треће интернационале, међународне организације комунистичких партија.

Оновремени значај Коминтерне био је огроман.

Бољшевици, односно потом комунисти, Совјетски Савез нису видјели као наставак Русије са другачијим режимом, него превасходно као базу за свјетску револуцију. Идеја је дакле била да се из Москве помажу најразличитије револуционарне тенденције са циљем успостављања марксистичких режима по совјетском моделу свуда у свијету, без разлике. Тај циљ је у наредним деценијама дјелимично остварен, али далеко од кључних, најразвијенијих земаља Запада.

Владимир Иљич Уљанов рођен је у Симбирску, од 1924. Уљановск, априла 1870. Отац Иља, био је просвјетни чиновник вишег нивоа на простору губерније. Рођен је Астрахану. По чиновничком рангу стекао је нижи племићки статус, иако је био незнатног поријекла. У породици је било шесторо дјеце. Мајка Марија, рођена Бланк, била је, вјерује се, образована особа.

Отац Иља Николајевич Уљанов умире 1886. Наредне 1887. старији брат Александар је осуђен и обешен, због припадништва терористичкој револуционарној групи Народна воља, која је спремала убиство цара Александра ИИИ. Била је то једна од посљедњих група разбијене Народне воље. Њени припадници су претходно, 1881. убили цара Александра Другог, уз бројне друге атентате. Занимљиво је да је Карл Маркс, пошто је убијен цар, одушевљено, јавно, величао тај чин и његове извршиоце.

Ова чињеница одредиће судбину Владимира Иљича потоњег Лењина.

Посветиће свој живот уништењу Русије Романова

Започео је студије у Казању. Убрзо је одстрањен са универзитета и протјеран.

Од 1889. са породицом живи у Самари. Коначно 1890. добија дозволу да под посебним условима настави студије права у Санкт Петербургу. Дипломира наредне године.

Године 1895. придружује се организацији „Савез борбе за ослобађање радничке класе“ јасно марксистички опредјељеној. Ухапшен, прогнан је у Сибир, на три године. Име по ком је познат Лењин, настало је као револуционарни псеудоним, по сибирској ријеци Лена. Првобитно је наводно користио псеудоним Волгин.

У прогонству пише „Развој капитализма у Русији“. Како се по тексту види, надао се порасту беде и очаја у Русији, услед раста капиталистичке привреде, што је он тумачио као повољан простор за револуционарну дјелатност.

Године 1900. бежи у Швајцарску. У емиграцији објављује часопис Искра, у којем сарађују Георгиј Плеханов, Павел Борисович Акселрод, Вера Засулич, Јулиј Мартов, готово без утицаја унутар Русије.

У том периоду, Лењин уобличава сопствено тумачење Марксовог учења. Прије свега у делу „Шта да се ради“ где заступа тезу неопходног устројавања тврде, борбене, бескомпромисне, револуционарне партије, насупрот изворно Марксове идеје да је индустријски пролетаријат авангарда по себи.

Држао је такође да треба искористити све противнике царизма у Русији, сељаштво, према чему су марксисти углавном били сумњичави, прихватао је привремену сарадњу са грађанским партијама, либералима. Није међутим остављао дилему да сараднике треба искористити како би се увела чврста, апсолутна власт бољшевичке партије у којој други не би имали удјела.

Сасвим насупрот већини теоретичара марксизма, Лењин одлучно заступа тезу да треба подстицати национално питање на свим линијама. Другима је то дјеловало скандалозно, анахроно, превазиђено.

Теоријски је то разрадио у тексту „Национално питање у нашем програму“, објављеном у Искри 1903. Тада се појављује концепт према ком народи имају „право на самоопредељење до отцјепљења“. Наглашавао је притом такође, да национална борба има бити подређена интересима револуционарне партије. Другим ријечима, видео је то као један од простора потенцијалне дестабилзације с циљем стварања револуционарне атмосфере.

Пошто се 1905. догодио бунт, познат као Прва руска револуција, углавном посљедица пораза у рату са Јапаном, двор је у извјесној мјери попустио. Уведено је изабрано представничко тијело Дума. Помиловани су такође политички емиганти.

Пошто се вратио у Русију, искористивши амнестију, Лењин је одмах позвао на општи устанак. Коначни ефекат бунта 1905. било је увођење грађанске демократије у Русији.

У потоњем периоду, до 1917, Лењин борави у Британији, Немачкој, Шведској, Швајцарској, Француској. У време избијања рата 1914. налазио се у Кракову, тада Аустроугарска. Власти у Бечу излазе у сусрет намјери да се пребаци у Швајцарску.

Године 1909. појавило се његово дјело „Материјализам и емпириокритицизам“ са озбиљним теоријским претензијама.

Ријеч је о књизи са основном тезом „принципа партијности „ у филозофији.

Другим ријечима, тврдио је да су филозофска пропитивања знак идејне и политичке непоузданости, несолидности. Односно, да у крајњем, никакво теоријско знање нема смисла осим у сврху корисности са становишта револуционарне партије.

Читаву историју људске мисли подијелио је на материјализам и идеализам при чему је ово друго, по њему, за сваку осуду.

Та Лењинова књига у совјетској држави, и њеним сателитима, службено ће имати статус коначне ријечи на пољу филозофије и друштвене теорије, што је ученима и стручнима на пољу филозофске мисли дјеловало такорећи смjешно.

Извјесну тежину имаће и његове „Филозофске свеске“, заправо забиљешке, запажања, настала приликом студирање Хегелове „Логике“.

Током Свхетског рата Лењин пише „Империјализам као највиши стадијум капитализма“. У њему заступа тезу да ће, насупрот основне марксистичке поставке о револуцији која предстоји у индустријски најразвијенијим земљама, пошто је експлоатација тежа у земљама обода капитализма попут Русије управо на таквом терену услиједити експлозивно стање какво је потребно за револуцију.

Пошто је у Русији фебруара 1917. избила буржоаска револуција, заправо дворски преврат, а цар Николај ИИ је доведен до абдикације марта, земља се нашла у хаосу.

Лењин је са групом истомишљеника потом пребачен преко Немачке, Данске, Шведске пут Петрограда. Транспортовани су у запечаћеном возу, у организацији тајних слузби Немачке, које су се, испоставиће се тачно, надале да ће његово присуство у Русији довести до даље дестабилизације те земље.

Пошто је стигао 17. априла објављује „Априлске тезе“ којима одбацује ма какву подршку новим властима Русије, заговара одмах мир са Њемачком, власт совјета, револуционарних већа, укидање војске и полиције, парламента, конфискацију имовине велепоседника, са обећањем подјеле земље сељацима.

Први покушај бољшевичког преузимања власти, у јулу, пропао је. Уплашен бјежи из Петрограда. Коначно, октобра/новембра процјењује да је вријеме за преврат, државни удар, погодно, услијед опште неспособности власти Керенског. Револуција, позната као Октобарска је успјела.

Одмах је наметнуо мир са Њемачком, по цену страховитих гибитака за Русију. Мир у Брест Литовску потписан је марта 1918. што ће омогућити устројавање новог друштвеног поретка и стабилизацију совјетске државе.

Када је умро 21. јануара 1924. у Горком код Москве, Владимир Иљич Лењин за једне је био симбол борбе обесправљених за праведнији свијет, за друге, био је оличење свега најгорег, инкарнација зла.

Званично, смрт и претходно немоћ, наступила је као као посљедица атентата августа 1918, када је погођен у главу.

По другима, лудило и смрт били су посљедица сифилиса. Човјек који је преобразио свијет, у тренутку смрти имао је 53 године.