Прије доласка Османлија подручје Кулен Вакуфа било је саставни дио Хрватске и припадао је Лапачкој жупанији, а током 18. вијека у службеним турским исправама звао се џисикебир што у преводу значи "Велики мост“. Од некад моћне утврде, овај град је дошао до мјесне заједнице која је прије рата имала близу 5.000 становника и спремала реферат за подношење захтјева за оснивање опћине.

Данас има око 700 становника. Пола их живи у Кулен Вакуфу, а остали долазе викендом или за празнике. Повратак је кренуо нетом по оконачњу рата и све је изгледало оптимистично. Међутим, како је вријеме одмицало, мјештани су брзо увидјели да је овдје недовољно услова за нормалан живот и многи се одлучују на живот у Бихаћу, док неки живе и раде у иностранству.

"Углавном су то пензионери, има нешто и оних који раде на жељезници и у Националном парку Уна. Жене углавном раде у Центру за дјецу без родитељског старања 'Дуга'. Зими је овдје суморно, љети има живота јер долазе туристи и наши мјештани који живе у неким другим градовима и срединама", каже мјештанка Мерима Мукановић.

Каже да је живот у Кулен Вакуфу помало тужан јер недостају људи, а многи од оних који су се вратили овдје више нису међу живима.

Асим Грозданић, иако је из Орашца, овдје је редовни гост јер само ту, каже, може купити новине у локалној Пошти. Некада је овдје било живота и фабрика, а данас углавном дани теку споро у устаљеној свакодневници.

"Овдје је седамдесетих година отворена фабрика Беби трико у којој је радио око 500 људи, углавном Куленвакуфчана. Било је још неких мањих предузећа, а данас се углавном живи од пензије и туризма", прича Грозданић.

И док је вријеме у овом заборављеном градићу на западу Босне враћено уназад, остало је само сјећање на славна времена и период када је овај бх. градић дао првог реису-л-улему Мустафу Хилми-ефендија Хаџиомеровића.


​Фена / БХРТ