Захваљујући свом несвакидашње раскошном таленту, апсолутном слуху и подршци породице, Немања Црнатовић је успео да, иако у вечном мраку, пронађе своје лично светло као животну водиљу

 
Када је рођен пре 23 године, Немања Црнатовић је донео огромну радост мајци Наташи и оцу Александру. Отпуштен је из породилишта у стабилном стању и поред превременог рођења у 7. месецу мајчине трудноће, и боравка у инкубатору. Ни у лекарској документацији коју су добили његови родитељи Наташа и Александар није писало ништа. Месец дана по изласку из инкубатора, суочили су се са шокантном истином: Немања је потпуно слеп. То је њихов живот трасирало другачије, јер, причају за  еКлиника  портал чланови породице Црнатовић,  када имате дете са посебним потребама, ради се о неминовности прилагођавања и непрекидној борби са разним ветрењачама.

Без подршке породице живот слабовидих особа је још већи мрак

Немања Црнатовић са великом нежношћу каже да је цела његова породица увек била ту за њега и да без њих, једноставно, не би успео. А итекако има чиме да се похвали.  Но, без породице и личног асистента не би могао ни оно основно – да се креће. И то је први, али и огроман камен спотицања за све слабовиде и слепе особе.
– Мама Наташа, ћале Александар и посебно моја сестра Александра, имају огромну улогу у мом животу. Они су пре свега моја огромна подршка. Сестра је млађа 4 године, и моја је, од најранијег доба, „десна рука“ у буквалном смислу те речи. Много сам од ње научио и неизмерно сам јој је захвалан. Мама је једноставно – увек мама, а кад год нешто треба да се помогне, ту је и бака. Деде више нису са нама, али су и они заслужили да их споменем – истиче Немања, још једном подсећајући на немерљиву улогу сваке породице која за члана има  особу са инвалидитетом  било које врсте.

Музика је одабрала њега, а образовање му је најважније

Отац Александар је познати музичар који му преноси искуства која је прошао и пролази у животу уметника који није лак, али враћа вишеструко. Немања не заборавља да каже да има много оних који му помажу да уз сва ограничења, ипак на један спокојан начин иде кроз живот. То су, каже, поред породице, и они које зове својим пријатељима. Веома су му важне и колеге са факултета које га подржавају да у смислу образовања оствари оно што је планирао.
Ако бисмо желели да набројимо све оно што је у свом школовању успео да оствари са хендикепом који има, требало би нам много и времена и простора. Учење му одувек одлично иде, па је након основне школе „Вељко Рамадановић“, завршио основну и средњу музичку школу и за клавир и соло певање. Такође, завршио је и основне студије на Музичкој академији ФМУ на смеру музичке педагогије, и тренутно је на мастер студијама.  Жеља му је да музичко образовање настави на неком од престижних светских универзитета.

Када пусти глас, његово цело тело осећа и живи музику

Апсолутни слух му је откривен случајно, а своју особеност и доследност је показао и тако што није желео да се озбиљније бави певањем док му се глас потпуно не формира и не заврши процес мутирања. Док пева, у срцу му је, како каже, сигурно највећа емоцију коју човек може да произведе. Волео би да то сваки живи створ, не само уметник, може да осети.
Описује нам сликовито и да му се кроз читаво тело, а посебно кроз органе који контролишу дах и који су важни за певање, од грудне кости до желуца, разлива слично узбуђење које би можда најтачније и описао као лепоту. Када свира клавир, у рукама осећа опуштеност, и оне му највише помажу да каналише осећања која ће адекватно испратити његов моћни глас.
Немањин начин за преношење поруке свих емоција коју у себи носе овакве особе, несумњиво је у исто време и потресан, али пре свега мотивациони, пун живота и лепоте, аутентичан и моћан. Послушајте!

Бочели као идол, али и велики узор

Певањем је почео да се бави јер га, каже, воли. Али , не само због тога. Важно му је што осећа да песмом, који год да је жанр у питању, људе увесељава и чиним их срећним. Једноставно, објашњава нам да се тако најлакше покрећу емоције. Прати и воли рад бројних музичара, али Андреа Бочели је неко кога ипак мора да издвоји.
– Он је мој велики узор, обожавам га јер има сјајну боју гласа као ретко ко на свету. Дивим се његовом неговању традиције и жељи да сачува наполитанске песме од заборава. Харизма коју има на сцени је фасцинантна, и многи певачи који тек почињу или желе да се баве музиком треба да уче од њега – описује нам свог музичког хероја Немања.
Изгледа да се, заједнички закључујемо, у животу баш ништа не дешава случајно. Па ни то што га са његовим идолом многи упоређују управо због раскошног талента и више него моћног гласа.

Највеће три Немањине жеље

Са невероватном мирноћом и сигурношћу Немања одговара на наше питање о највеће три жеље. Прва жеља му је, баш као и сваком човеку, како каже, да буде здрав. Друга, да буде успешан на бројним наступима широм света, а трећа да се једног дана ожени и има децу.
Постоје ли, ако тако можемо да кажемо, нормалније и разумније жеље и за било ког другог човека? У тренутку, и без много размишљања, Немања још једном брише границу између оних који виде и оних који, попут њега, то никада неће моћи.

Помозите слепим особама да се сналазе, немојте се окретати за нама

– Живимо у земљи у којој постоји јасна идеја о инклузији, чак и то како би она требало да се спроводи. Она је добро замишљена на папиру, али у реалном окружењу заправо углавном није тако. Ја дајем све од себе да се уклопим у друштво, и могу да кажем да ми делимично успева. Много тога би код нас морало да се поправи да би не само слабовидима и слепима, већ и свим другим особама са посебним потребама живот био лакши, пристојнији, нормалнији. Желео бих да поручим да могу много да учине ако нам, рецимо, само помогну да пређемо улицу. Има добрих људи који то раде –  каже Немања Црнатовић и у шали додаје да је врло задовољан што се људи за њим окрећу зато што га препознају по томе што је успео да постигне, а не зато што је слеп.

Звезда у срцу, и Партизановци пријатељи

Када не знате да се ради о некоме ко од рођења никада није видео дневну светлост и свет онако како га ми видимо, остајете задивљени скромношћу, васпитањем, рационалношћу и зрелошћу једног ипак необичног младог човека. Ни популарност коју је преко друштвених мрежа у једном тренутку муњевито стекао певајући песме свог омиљеног црвено – белог клуба, није га променила. Рецимо да му је само мало више одшкринула нека нова врата.
– Имам доста пријатеља који навијају за Партизан и јако су ми драги, али и за њих и за моје Звездаше имам јединствену поруку. Човека никада не треба гледати или процењивати по навијачком или политичком опредељењу. Мислим да чак постоји један транспарент који су направили навијачи „Звезде“, а који каже да је „навијачко ривалство највеће другарство“. Глупо је и беспотребно свађати се или сукобљавати због тога. Једне године ће у неком спорту бити боља Звезда, друге Партизан, а поента је да се увек добро дружимо и као људи подржавамо – шаље важну поруку Немања путем нашег портала.

Реч родитеља – сви морамо да урадимо више за слепе и слабовиде особе

Немањин отац Александар константно је посвећен борби за бољи положај особа са потешкоћама у развоју. Он за еКлиника портал истиче да су физички недостаци само почетак приче о социјализацији.
– Њихов, али и наш највећи проблем је, поред отежаног свакодневног функционисања и огромне жеље да се инфилтрирају у друштво колико год би то било могуће, инфраструктура. По томе смо још увек далеко од већине земаља развијеног света. Такође , овде су лица са инвалидитетом и даље табу тема. Иако се последњих година на поправљању свега интензивно ради, то је дуготрајан процес. У њему и држава и друштво, па и сваки појединац морају да дају“гас“ како бисмо не само Немањи, већ и особама са другим хендикепима, дали једнаку шансу за школовање, запошљавање, и један сврсисходан, квалитетнији живот – рекао је за наш портал Александар Црнатовић.

(telegraf.rs)