Наталијина рамонда – цвијет палих српских јунака у Великом рату
Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) необичан је цвијет изузетне љепоте, а његова симболика важна је Србе из неколико разлога. Овај цвијет познат је и као цвијет феникс јер и кад увене и потпуно се осуши може да оживи ако се бар мало залије.
Рамонду је први класификовао чувени природњак Јосиф Панчић 1874. године. Дао јој је име српска рамонда (Ramonda serbica). Биљка је прво уочио на Ртњу, а потом и у околини Ниша. Наш народ их зове и колачићи, а неодољиво подсјећају на љубичице. Јаке су и издржљиве, преживјеле су и ледено доба и опстале до дан-данас, расте на истоку Србије и на Кајмакчалану у Грчкој, чији је највиши врх Свети Илија, а на ком је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе уочи пробој Солунског фронта у Великом рату.
Ова биљка, надалеко позната по својој љепоти, добила је име по српској краљици Наталији. Ријеч је о супрузи краља Милана Обреновића. Пошто је краљ волио да борави у у Нишу, тадашњој другој пријестоници Србије, с краљем и краљицом увијек је путовао и др Сава Петровић, дворски љекар.Он је био образован човјек, волио је ботанику и дуге шетње. Једном приликом, шетајући се околином Ниша, уочио је још једну врсту ове биљке и дао јој име Ramonda nissana, нишка рамонда, али јој то име није било суђено.
Очаран краљичином љепотом, дворски љекар промијенио је цвијету име у Наталијина рамонда, Ramonda nathalie. Биљку је тако открио доктор Сава Петровић 1884, али ју је у ботанику и литературу први увео Јосиф Панчић. Ова ретка биљка расте само у Србији, Македонији и Грчкој. Данас је ријетка и угрожена врста, а у Србији и строго заштићена.
Народ је зове и васкршњим цвијетом јер и кад је осушена оживи, а цвјета баш за Васкрс. У Европи, осим рамонди, свега двије врсте имају ову способност анабиозе.Српска Кафе