Опустињавање, у литератури често дезертификација или десертификација у значењу напредовања, ширења пустиња, процес је погоршања квалитета тла у релативно сушним подручјима аридне и полуаридне климе.

Ово погоршање квалитета тла узазива ширење, односно настајање пустиња или услова сличних пустињским. Прије напредовања пустиње, најчешће се у подручју уз пустињу одвија процес ширења степе. Ранија разноликост биљног свијета се губи, расту само траве с врло скромним захтјевима.



Опустињавање може поспјешити вјетар, испирање водом и засољавање. Већина узрока дезертификације је антопогено, заснива се на људском дјеловању. Поред тога, одређену улогу имају и природна колебања у количини падавина, тако да раздобља суше могу покренути или појачати овај процес.

Господарење људи природом и њеним ресурсима у сушним подручјима састоји се у претјераној испаши, што значи да је количина стоке по јединици површине у датим сувим климатским условима превелика. Испаша оштећује биљни покривач брже него што се он може обновити, а чупање траве лабави чврстоћу земљишта. Посљедица је повећање ерозије, што додатно одузима биљном покривачу подлогу за раст.

Будући да је данас Свјетски дан борбе против стварања пустиња и суше, треба подсјетити да пустиње чине приближно једну трећину Земљиног копна, док половина становништва живи у земљама у којима постоје озбиљни проблеми с водом.

Пустиње су најнегостољубивији крајолик на Земљи, било да је ријеч о пјешчаним, каменим или хладним пустињама. Због екстремних промјена температуре током дана и ноћи чини се како у њима ништа не може преживјети или се трајно настанити. Ипак, и у том суровом крајолику постоји живот.

Организација за економску сурадњу и развој предвиђа да ће до 2030. године готово половина свјетског становништва живјети под стресом због воде – једни због жеђи, други због поплава.

Појава суше постаје све чешћа у цијелом свијету и погађа развијене, као и неразвијене земље. До сада научници нису нашли поузданију методу за сигурно предвиђање суше, али пратећи и анализирајући бројне метеоролошке, хидролошке и хидрогеолошке параметре сушу је, ипак, могуће наслутити, а тиме, на неки начин, и предвидјети.

Највећа пустиња на свијету је Сахара која се простире на више од девет милиона квадратних километара. Таква каква је данас постоји више од 3500 година, али се, нажалост, постепено шири. Тешко је данас замислити да је сахарска пустош некада била плодна. Судећи по древним цртежима, од којих су неки стари и до 12.000 година, Сахара је била препуна плодних пашњака, с многобројним ријекама и језерима. Њоме су шетали слонови, жирафе, биволи, као и разне врсте мочварних животиња.

С многих се петроглифа, уклесаних у стијене, ишчитава историја минулих цивилизација. Уз животиње приказују се ловци, а у каснијим раздобљима, чак, и коњи, те запреге с кочијама.

​Агенције