НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 170 ГОДИНА НИЈАГАРИНИ ВОДОПАДИ СУ ПОТПУНО СТАЛИ
Био је 30. март 1848. године. Нијагарини водопади су утихнули. Вода упште није протицала једно 30-40 сати, па су становници са правом кренули да паниче.
Водопади су већ у то време постали велика туристичка атракција, па су и са америчке и канадске стране куће претворене у смештаје, а око реке су изграђени млинови и хидроелектране.
Када је један амерички фармер отишао у шетњу мало пре поноћи, 29. марта, приметио је нешто чудно - први пут се није чула бука водопада. Када је пришао ближе, видео је да воде уопште нема.
Већ до јутра, владала је велика тишина. Млинови и фабрике су престали да раде. Могло се видети корито реке, рибе су угинуле, корњаче су тумарале около. Мештани су почели да шетају подручјем које је до пре неколико сати било прекривено водом, а могли су да нађу заостале пиштоље, бајонете и томахавке које су сачували као сувенире.
Многи су вероватно тада помислили - да ли је крај света близу?
Хиљаде су похрлиле у цркве да се помоле да водопади поново крену. Нико није имао објашњење овог догађаја. Телеграф је у то време био нов изум, најближи град Бафало био је удаљен три сата и то само ако су возови ишли на време.
Међутим, убрзо је баш из Бафала стигла вест да су снажни југозападни ветрови померили огромне ледене блокове до језера Ири чиме се блокирао пут ка реци Нијагари, па је тако настала својеврсна ледена брана. То је још више нагнало људе да што пре дођу до водопада којих заправо није било. Чак су и амерички војници промарширали празним коритом што, наравно, није било безбедно јер нико није знао када ће вода поново кренути.
Воде није било до 31. марта ујутру, а онда се чула добро позната бука у даљини. Одједном, уз заглушујућу грмљавину, све се поново испунило водом. "Ледена брана" се обрушила и река је могла поново да тече.
Тако је било све до 1969. године када су амерички инжењери, овога пута намерно, "искључили" водопаде, односно, преусмерили ток Нијагаре на неколико месеци, далеко од америчке стране водопада. Првобитни план је био да се уклони велика количина камења на дну водопада и да се очисти корито. Међутим, од те идеје се после неколико месеци одустало, због великих трошкова. Инжењери су у том периоду "суше" проучавали корита и уклонили низ грешака како би одложили постепену ерозију Нијагариних водопада. После одређеног времена, поново су пустили реку да тече.
Курир
Водопади су већ у то време постали велика туристичка атракција, па су и са америчке и канадске стране куће претворене у смештаје, а око реке су изграђени млинови и хидроелектране.
Када је један амерички фармер отишао у шетњу мало пре поноћи, 29. марта, приметио је нешто чудно - први пут се није чула бука водопада. Када је пришао ближе, видео је да воде уопште нема.
Већ до јутра, владала је велика тишина. Млинови и фабрике су престали да раде. Могло се видети корито реке, рибе су угинуле, корњаче су тумарале около. Мештани су почели да шетају подручјем које је до пре неколико сати било прекривено водом, а могли су да нађу заостале пиштоље, бајонете и томахавке које су сачували као сувенире.
Многи су вероватно тада помислили - да ли је крај света близу?
Хиљаде су похрлиле у цркве да се помоле да водопади поново крену. Нико није имао објашњење овог догађаја. Телеграф је у то време био нов изум, најближи град Бафало био је удаљен три сата и то само ако су возови ишли на време.
Међутим, убрзо је баш из Бафала стигла вест да су снажни југозападни ветрови померили огромне ледене блокове до језера Ири чиме се блокирао пут ка реци Нијагари, па је тако настала својеврсна ледена брана. То је још више нагнало људе да што пре дођу до водопада којих заправо није било. Чак су и амерички војници промарширали празним коритом што, наравно, није било безбедно јер нико није знао када ће вода поново кренути.
Воде није било до 31. марта ујутру, а онда се чула добро позната бука у даљини. Одједном, уз заглушујућу грмљавину, све се поново испунило водом. "Ледена брана" се обрушила и река је могла поново да тече.
Тако је било све до 1969. године када су амерички инжењери, овога пута намерно, "искључили" водопаде, односно, преусмерили ток Нијагаре на неколико месеци, далеко од америчке стране водопада. Првобитни план је био да се уклони велика количина камења на дну водопада и да се очисти корито. Међутим, од те идеје се после неколико месеци одустало, због великих трошкова. Инжењери су у том периоду "суше" проучавали корита и уклонили низ грешака како би одложили постепену ерозију Нијагариних водопада. После одређеног времена, поново су пустили реку да тече.
Курир
