Овај, како га у народу називају свети јануар, прилика је да се око славске трпезе испредају разне приче, почев од временских до политичких прилика, па до сјећања како је некад било... У Семберији је обичај да на челу славске софре буде долибаша, најстарији и родбински близак род домаћину и онај који зна да наздравља и иницира ,,лијепу'' причу.

  -Ова здравица је у част вишње славе, за добро здравље домаћина и укућана и за родну годину. Ништа без родне године. Узалуд нама политичари и власт обећавају ,,куле и градове'', мало је вајде од тога. Држава ти, мој брајко, ако да мало цркавице тог неког подстицаја, три пута више узме. Нема ту много мудрости. Уздај се у се и ,,у своје кљусе'''', тако обично започиње долибаша на слави, онај који је на врху славске трпезе.

Након двије-три љуте мушки гости почну се присјећати догађаја из минулог, а и Другог свјетског рата. У те приче одмах се уплићу и актуелна политичка дешавања и политичати – од Путина до Трампа. Ове, како кажу, наше домаће – Додика, Изетбеговића, Вучића... одавно су ,,прочитали''. Кажу, сви као да из исте књиге читају.
-Само нам продају маглу како је овдје мед и млијеко, а дјеца нам одоше. Села осташе празна. Ови, који су и иностранству саградише ,,дворце'' који су полупразни. Прођи кроз село, само бабе и дједови. И ја сам сам, баба ми умрла, а дјеца у иностранству. Не могу се пожалити. Шаљу они мени новац, али сам к'о пањ. Кућа велика, а ја сам. Само чекам кад ће дјеца доћи, али они и кад додју имају своје обавезе, своје друштво... Срећа, има ова ракија, па кад попијем коју чашицу буде ми некако мало лакше'', започиње причу времешни деда Војо Митровић из Чађавице.

-Прођоше године. Прође младост. А, сјећам се као да је јуче било како сам пјешачио до Ражљева, до Магнојевића, до Тобута... Знао сам сваку стазу и богаз. Кад се скупимо на мераји, а добошар засвира и коло заигра заборавиш на све бриге. Онда ја погледам који су момци ту присутни и који је спреман да се порве са мном. Ријетко је који могао са мном на црту. Имао сам ја своје технике у рвању, али не бих откривао тајне'', шаљиво ће деда Војо.

-Важно је само противника одвојити од земље и он је готов. Само тресне од ледину'', додаје Марко Петровић из Чађавице, говорећи како је био пун снаге.
-Чинило ми се да сам био спреман ,,и стићи и утећи''. Али, морам признати, да нисам ни близу био као Брано Шубарић из Обарске који је био толико јак да подигне трактор и држи га у рукама док човјек не замијени гуму на трактору. Сила је био, а сад га притисла болест овог времена и заковала га за кревет'', говори Марко Петровић наглашавајући да сада млади само ,,завирују'' у мобилне телефоне и коњске снаге мотора на колима.
-Млади су безвољни. Мало се радују, још мање друже. Све се свело на дописивање и телефонирање. Кажу виде се на друштвеним мрежама. У кафићу сједе, не причају... Свако пребира по свом телефону. Кажу посла немају, перспективу не виде. Кад им кажеш да се морају потрудити да нешто ураде, одговарају да немају ,,Бога ујака'', ни јаку политичку позадину, а без тога, тврде, не могу ништа. Видим и ја да има истине у тим њиховим тврдњама. Онда се и сам питам:,, Шта чинити?'', каже Петровић, уз здравицу ,,Само да смо живи и здрави. То нам је најважније''.

-Кад овдје дођу странци, па још кад имају прилику да присуствују крсној слави остану затечени. Ништа им није јасно. Мале плате, многи не раде, семберско село ,,посустало'', а трпеза богата. Тога код њих нема''. Овдје се одвајкада слава богато славила. Домаћину може током године понешто да ,,рама'', ал'за крсну славу мора бити богато'', појашњава Марко Петровић и подсјећа како се некад у ,,Титиној Југославији'' у овим крајевима могло десети да се домаћин обрука за славу.

-То с едешавало онима за чију славу се спремала посна храна. Риба се за славу поручивала и по два мјесеца унапријед. Скупе се мангупи уочи славе и ненајвљени дођу у кућу, поједу сву рибу која је припремљена за славу и ето ти белаја. На дан славе и домаћи и домаћица у великој невољи. Свега је било. Свако вријеме има своје бреме. Сад све поручиш и људи ти на кућни праг довезу. Само паре припреми'', закључује Марко Петровић.

Семберске новине/В.Зеленовић