Радојка и Момчило Красавац, обоје при крају девете деценије живота, вјероватно су међу најстаријим брачним паровима у Семберији који су читав свој радни вијек посветили школству и просвјећивању становништва Босне и Херцеговине у годинама и деценијама након Другог свјетског рата.

Момчило и Радојка већ 63 године живе заједно. Здравље их још увијек добро служи, те добро памте све детаље из своје младости, када су по босанским беспућима од јутра до вечери описмењавали генерације и генерације дјеце и одраслих. Одликује их скромност. Након, како каже Момчило, осамдесет година заједничког рада, изградили су једну планску кућу, у којој данас живе. Стан су својевремено вратили општини, рачунајући да и други људи треба да живе у нормалним условима.

- По директиви, 1947. године, из Лознице сам дошао у Босну. Потрпаше нас у камион и вози за Сарајево. Службовао сам у Ражљеву код Грачанице, био директор школе у Шековићима, да бих након тога био распоређен, опет по директиви, у Учитељску школу у Бијељини, за професора. Предавао сам физику и математику. Сјећам се година када сам прије подне и поподне држао наставу, а навече аналфабетски течај. Ништа ми није падало тешко, јер сам био млад и пун елана. У бијељинској Учитељској школи службовао сам седамнаест година, након чега сам прешао у Просвјетно – педагошки завод. Касније сам радио у Пољопривредној школи, одакле сам и пензионисан уочи посљедњег несретног рата. Радни вијек сам провео са дјецом, са омладином и то ме одржало“.

Момчило каже да је у тим првим годинама учитељевања знао одржати и по шездесет часова седмично. Сјећа се да су ђаци имали капе на глави, са ознаком разреда који похађају.
- Ученик је некада био у клупи, а професор за катедром. То се строго поштовало. Данас је образовно – васпитни систем измијењен. Некада су у селу највише поштовали учитеља, попа и шумара. Ученици су навече, око 20 сати, сви били у кући или у стану. Није било шетњи и излазака у кафане. Ђаци су имали идентичне школске униформе, блузе и мантиле. Тако се прикривала разлика између богатих и сиромашних ђака. Био сам принципијелан, строг професор. Ученици су пуно боље тада поштовали учитеље и наставнике, него што је то случај данас. За мене су сви ђаци били исти. Знао сам рећи ученику:,,Покушај пет пута ријешити задатак, шест пут дођи мени, да ти помогнем“. Један ученик се насмијао, па ми каже: „Професоре, ако пет пута покушам да ријешим задатак, онда ћу га већ некако и ријешити“.

Професор Красавац истиче да је током радног вијека добио тридесетак друштвених признања и захвалница, међу којима је и Орден рада трећег реда. У бијељинској Учитељској школи  формирао је секције радио и фото аматера, падобранску секцију, кино клуб. Ова школа је била расадник кадрова који су на босанскохерцеговачком селу описмењавали  младе генерације, „корисне чланове друштва“, каже Момчило Красавац, одајући и свој рецепт за дуг живот, а то је „скромност, да не будеш завидан никоме, да будеш задовољан  оним што имаш, а не  оним што желиш да имаш“.  Момчило истиче да смо, као друштво, након посљедњег рата нагло прешли у капитализам, за који нисмо били спремни.   
 
Два занимања и дупле смјене

Радојка, рођена у Станарима код Добоја, скојевка  у Другом свјетском рату,  каже да је имала два занимања, просвјетни и социјални радник. Провела је радни вијек у школи радећи дупле смјене. Радојка и Момчило вјенчали су се давне 1953. године, упознавши се у возу између Тузле и Добоја. Њено учитељевање започело је у Станића Ријеци код Добоја, гдје је радила пет година, организујући наставу у мејтефу (исламској одновној школи), јер су таква времена била. Није било изграђених школских објеката у сваком селу. Настава се организовала у објектима земљорадничких задруга и у помоћним објектима. Дјеца нису имала уџбенике, школски прибор, није било табле и креде у првим годинама након ослобођења. Владала је велика неимаштина.

АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА/Љ.Љубојевић