Размишљајући о трауми у контексту друштвених превирања и тренутних ратних дешавања свјетских размјера не можемо, а да се не запитамо како сва та стресогена дешавања утичу на ментално здравље. Оно што овакав друштвени контекст доноси јесте несигурност на мноштво поља што може резултирати проблемима менталног функционисања. Ми као стручњаци, у оваквим условима, преокупирани смо управо заштитом менталног здравља угрожених. Међутим, не могу да се отмем утиску да у овој причи постоји и друга страна медаље, много мрачнија и много опаснија, а то је феномен радикализације како индивидуа тако и цјелокупног једног друштва  и њихово усмјеравање ка екстремизму. Управо ови феномени својствени су великим друштвеним кризама. Друштвене кризе доносе неку врсту нестабилности, несигурности и неизвјесности  а управо је осјећај сигурности једна од приоритетних људских потреба. Ко су екстремисти? Да ли  и они спадају у категорију угрожених о којима причамо а да нисмо ни свјесни опасности у којој се налазе?!

Многи истраживачи свјетског гласа бавили су се темом радикализације и екстремизма. Профилисање екстремисте или терористе није уродило великим плодом. Закључак до којег су дошли јесте да је тај процес индивидуалан и да је чешћи у ситуацијама друштвене депривације. Оно око чега су многи сагласни јесте да су радикализацији подложније особе, поготово млади, који се боре са осјећајем неправде. Управо је тај осјећај база за манипулацију и средство којим се  „регрутује“ што више будућих „идеолога“.

Интересантно је да међу општом популацијом влада мишљење да су екстремисти углавном људи са психијатријским дијагнозама јер се вјероватно на тај начин покушава објаснити начин њиховог размишљања и дјеловања. Међутим, искуство је показало да је то једна од устаљених предрасуда. Оно што карактерише екстремизам јесте искривљен систем вриједности кроз који се објашњава циљ насилног и екстремистичког дјеловања. До које мјере ће нечији процес радикализације ићи зависи од више  фактора, као што су структура личности и тренутна друштвена дешавања удружена са колектвним наслијеђем. Узимајући у обзир нејасно дефинисану генезу екстремизма те немогућност контролисања медијских садржаја који промовишу овакав вид дјеловања, тешко да можемо контролисати степен кориштења процеса радикализације за остваривање неких замишљених циљева.

Оно што нам је у овом моменту потребно јесу континуирани програми  психолошке подршке, првенствено програми који се фокусирају на младе јер је пракса показала да су они подложна група за усвајање радикалних облика понашања. То би укључивало едукације емоционалног описмењавања  и програме за развој критичког мишљења. Радикализација јесте процес усвајања екстремних ставова и понашања како би се легитимизовала  употреба насиља а циљ нам је управо спрјечавање и превенција истог.

Овај текст настао је у оквиру пројекта „Унапређење друштвене кохезије кроз сарадњу у области пружања локалних услуга у Босни и Хецеговини“ којег финансира Фонд за изградњу мира Генералног секретара Уједињених нација (ПБФ), а проводе Међународна организација за миграције (ИОМ) и Развојни програм Уједињених нација (УНДП) у име Уједињених нација у Босни и Херцеговини.

Маја Савановић Зорић