Прије 70 година патентиран први ваздушни јастук
Безбједносне карактеристике у аутомобилима почеле су значајније да се примјењују тек са масовним развојем аутомобилске индустрије у другој половини 20. вијека. Ваздушни јастук је патентиран прије 70 година, а појавио се у серијским аутомобилима тек 20 година касније.
Безбједност путника је посљедњих 20 година један од главних и истовремено пажљиво контролисаних параметара, који ниједна аутомобилска компанија не смије потцијенити.
У моторним возилима се данас користе активни и пасивни елементи безбједности. Пасивни елементи имају задатак да минимизирају посљедице удеса, а у те елементе прије свега спада ваздушни јастук, који је 18. августа 1953. патентирао амерички инжењер Џон В. Хетрик.
Ваздушни јастук направљен је од специјалне тканине, а приликом судара пуни се ваздухом. Првенствено је намијењен заштити путника од повреда које могу бити изазване деформисаним дијеловима унутрашњости аутомобила.
Изумио га је 1952. године Американац Џон В. Хетрик, који је, између осталог, био припадник америчке морнарице.
Хетрик је комбиновао своје искуство засновано на функцији торпеда са компримованим ваздухом и пренио га на аутомобилски ваздушни јастук, који се у фази прототипа испаљивао преко опруге.
Хетрик је заинтригирао велике произвођаче, који су истовремено развијали своје системе и усавршавали их наредних 20 година, прије него што су постали саставни дио безбједносне опреме возила.
Први аутомобил у коме су заинтересовани купци могли да доплате ваздушни јастук био је амерички Олдсмобиле Торонадо 1973. године.
У Европи је Мерцедес први пробио лед, а овај безбједносни елемент уграђен је у један серијски модел њемачког произвођача 1980. године. То је била С класа, W126.
Ваздушни јастуци су постали чешц́и у аутомобилима почетком 90-их. Данас су обавезни дио безбједносног пакета у савременим аутомобилима, штите не само возача и сувозача, вец́ и путнике на задњем сједишту.
Исправан ефекат ваздушног јастука зависи од употребе сигурносног појаса. У супротном, његово надувавање, које траје само три стотинке секунде, али и дејство може бити неефикасно, па чак и веома опасно за путнике, пише б92.
Безбједност путника је посљедњих 20 година један од главних и истовремено пажљиво контролисаних параметара, који ниједна аутомобилска компанија не смије потцијенити.
У моторним возилима се данас користе активни и пасивни елементи безбједности. Пасивни елементи имају задатак да минимизирају посљедице удеса, а у те елементе прије свега спада ваздушни јастук, који је 18. августа 1953. патентирао амерички инжењер Џон В. Хетрик.
Ваздушни јастук направљен је од специјалне тканине, а приликом судара пуни се ваздухом. Првенствено је намијењен заштити путника од повреда које могу бити изазване деформисаним дијеловима унутрашњости аутомобила.
Изумио га је 1952. године Американац Џон В. Хетрик, који је, између осталог, био припадник америчке морнарице.
Хетрик је комбиновао своје искуство засновано на функцији торпеда са компримованим ваздухом и пренио га на аутомобилски ваздушни јастук, који се у фази прототипа испаљивао преко опруге.
Хетрик је заинтригирао велике произвођаче, који су истовремено развијали своје системе и усавршавали их наредних 20 година, прије него што су постали саставни дио безбједносне опреме возила.
Први аутомобил у коме су заинтересовани купци могли да доплате ваздушни јастук био је амерички Олдсмобиле Торонадо 1973. године.
У Европи је Мерцедес први пробио лед, а овај безбједносни елемент уграђен је у један серијски модел њемачког произвођача 1980. године. То је била С класа, W126.
Ваздушни јастуци су постали чешц́и у аутомобилима почетком 90-их. Данас су обавезни дио безбједносног пакета у савременим аутомобилима, штите не само возача и сувозача, вец́ и путнике на задњем сједишту.
Исправан ефекат ваздушног јастука зависи од употребе сигурносног појаса. У супротном, његово надувавање, које траје само три стотинке секунде, али и дејство може бити неефикасно, па чак и веома опасно за путнике, пише б92.
