Нуде хиљаде евра за старог "стојадина": Тек му је 46 година
Стојадина из ’77 Марко Мијалковић вози четири године. Овај олдтајмер редовно учествује на ревијама, два пута је освајао прво мјесто. Једном у Словенији, други пут у БиХ. Често је и глумац у рекламама, филмовима и музичким спотовима, сазнали смо у прилогу "РТС-а", који је радила новинарка Ђурђа Марковић.
"Мој деда је исто возио црвене боја ’77 годиште и увек ми је била у глави нека жеља да га купим, међутим стицајем околности упознао сам драгог пријатеља Новицу Марковића, који је историчар заставе и онда ми је он донекле упутио у целу причу. Мени је донекле требао други ауто, прво сам узео скалу, 2000. годиште, а након тога сам купио њега" каже Марко Мијалковић, власник "стојадина".
Није то само ауто за изложбе. Марко њиме путује по цијелом региону. а и што да не, у најбољим је годинама. Тек му је 46 и технички преглед пролази без проблема.
Стално га вози
"Ја њега возим и као дневни ауто, немам тај проблем да га чувам у гаражи. Што кажу није видео кишу, то код мене не постоји, ја возим ауто кад год ми се тај ауто вози, вожња са њим је потпуно другачија и не може да се мери са дневним аутомобилима" додаје Марко.
Власнику су више пута нудили и по неколико хиљада евра за њега, али није све на продају. Подједнако му се диве и аутомеханичари и пролазници.
"Ја ако сам на семафору, то је сликање, људи ми пруђу у фазону: 'је л’ можемо да се сликамо', нпр. странци кад дођу, пар њих је хтјело да купи одмах ауто, изазива осмех на лице људима, што ми је много драго" прича саговорник.
"Стојадин" је миљеник и једном другом Марку. Овај припадник генерације "зед" пркоси модним трендовима када су кола у питању. Није то била љубав на први поглед.
"Стојадина возим већ шест мјесеци и купио сам га првенствено ради доставе, али родила се љубав између мене и аута и сад сам одлучио да га возим. Ауто је пре свега сладак и леп, једноставан за одржавање, економичан је и генерално је занимљиво да се око њега играш" каже Марко Рашета власник "стојадина".
Стојадин се не производи већ петнаест година. Вјерним "кецом" се некада ишло и на море и на планину, а сада их је тек неколико на улицама. Од посљедњег који је произведен у фабрици "Застава аутобили" у Крагујевцу радници су се опростили стиховима, цвијећем и аутограмима.
(Независне)
"Мој деда је исто возио црвене боја ’77 годиште и увек ми је била у глави нека жеља да га купим, међутим стицајем околности упознао сам драгог пријатеља Новицу Марковића, који је историчар заставе и онда ми је он донекле упутио у целу причу. Мени је донекле требао други ауто, прво сам узео скалу, 2000. годиште, а након тога сам купио њега" каже Марко Мијалковић, власник "стојадина".
Није то само ауто за изложбе. Марко њиме путује по цијелом региону. а и што да не, у најбољим је годинама. Тек му је 46 и технички преглед пролази без проблема.
Стално га вози
"Ја њега возим и као дневни ауто, немам тај проблем да га чувам у гаражи. Што кажу није видео кишу, то код мене не постоји, ја возим ауто кад год ми се тај ауто вози, вожња са њим је потпуно другачија и не може да се мери са дневним аутомобилима" додаје Марко.
Власнику су више пута нудили и по неколико хиљада евра за њега, али није све на продају. Подједнако му се диве и аутомеханичари и пролазници.
"Ја ако сам на семафору, то је сликање, људи ми пруђу у фазону: 'је л’ можемо да се сликамо', нпр. странци кад дођу, пар њих је хтјело да купи одмах ауто, изазива осмех на лице људима, што ми је много драго" прича саговорник.
"Стојадин" је миљеник и једном другом Марку. Овај припадник генерације "зед" пркоси модним трендовима када су кола у питању. Није то била љубав на први поглед.
"Стојадина возим већ шест мјесеци и купио сам га првенствено ради доставе, али родила се љубав између мене и аута и сад сам одлучио да га возим. Ауто је пре свега сладак и леп, једноставан за одржавање, економичан је и генерално је занимљиво да се око њега играш" каже Марко Рашета власник "стојадина".
Стојадин се не производи већ петнаест година. Вјерним "кецом" се некада ишло и на море и на планину, а сада их је тек неколико на улицама. Од посљедњег који је произведен у фабрици "Застава аутобили" у Крагујевцу радници су се опростили стиховима, цвијећем и аутограмима.
(Независне)
