Зима је, снег замео све до кућних врата и свему одузео стварни облик, а дао једну боју и један вид... Ово је почетна реченица романа"Проклета авлија" коју нам је на једном предавању са страшћу читао професор Теорије књижевности.

Овај предмет учили смо на првој години на Одсјеку за српски језик и књижевност, некадашњег Филозофског факултета у Бањалуци. Било је то још прије формирања Филолошког факултета, док се поменути одсјек налазио на Филозофском. Било је то, заправо, бруцошко вријеме нас тадашњих студената, који смо нашег професора неодољиво подсјећали на вријеме када је он био бруцош.

"Видите , дјецо, како Андрић даје једну суморну слику снијега, која наговјештава још суморнију слику гробља", рећи ће професор по читању поменуте реченице из увода.

АНДРИЋЕВО ДЈЕЛО ИЗ БРУЦОШКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Да би касније објаснио шта је то прстенаста структура романа на примјеру "Проклете авлије", знао нас је и те како заинтересовати за поменуто дјело.

"Мада , не мора снијег увијек да значи и суморну слику. Сјећам се када сам био ваших година, бруцош, отишао сам са колегама на прославу Нове године на Копаоник. Толико је било замело да су сњежни сметови били високи по два-три метра. Негдје око поноћи, ми, тадашњи бруцоши, поскидали смо се голи, заронили у онај снијег и, да опростите, ту се није знало ко је кога хватао и за шта", настављао је професор своје излагање на општи смијех присутних.

Смијех је прекидао читањем нових Андрићевих реченица.

"Под том белином ишчезло је и мало гробље на ком само највиши крстови врхом вире из дубоког снега. Једино ту се виде трагови уске стазе кроз целац снег; стаза је пропрћена јуче за време фра-Петровог погреба. На крају те стазе танка пруга пртине шири се у неправилан круг, а снег око ње има румену боју расквашене иловаче, и све то изгледа као свежа рана у општој белини која се протеже до унедоглед и губи неприметно у сивој пустињи неба још пуног снега", рекао је Андрић реченице у "Проклетој авлији", које је нама бруцошима сликовито читао професор.

Професор је, наравно, предавање наставио у, себи вичном, шаљивом тону.

"Видите , дјецо, како Андрић даје суморну слику гробља која наговјештава још суморнију слику затвора. Мада , не мора гробље увијек да значи и суморну слику. Сјећам се, када сам био ваших година, бруцош, какве сам све састанке имао крај земунског гробља и шта смо све радили иза гробова", причао је професор док смо га прекидали гласним смијехом.

Наравно , име и презиме професора из ове приче нећу открити из два разлога.

Први разлог је зато што његове ријечи пишем по сјећању, а други, јер би докони читаоци, како је Сервантес ословљавао оне који су бдјели над његовом писанијом, могли закључити да је радио непрофесионално, иако га је већина студената сматрала једним од најбољих професора.

Они којима је предавао, свакако, препознаће о коме је ријеч.

Него , који су разлози због чега сам се сјетио овог, многи би рекли, неозбиљног предавања о једној књизи Иве Андрића, о 130. годишњици рођења овога писца?! Можда због тога што се приликом Андрићевих годишњица у Босни и Херцеговини, о Андрићу углавном говори неозбиљно.

ИСПРАВЉАЊЕ КРИВИХ ДРИНА О АНДРИЋЕВИМ ГОДИШЊИЦАМА

Умјесто истицања да је, опчињен мостовима као феноменом у историји људског рода, Иво Андрић градио мостове међу људима, једни тада говоре да је он у "Писму из 1920" Босну прогласио за земљу мржње те да је писао за један, а против другог или трећег народа. Други би тада исправљали криве Дрине у роману "На Дрини ћуприја", а трећи причали како је Андрић узалуд поклонио новац који је добио уз Нобелову награду библиотекама у Босни и Херцеговини јер, јелте, ништа па ни његова дјела како би требало прочитали нисмо. Четврти би се бацили у цитирања мудрих мисли на друштвеним мрежама.

"Дођу , тако, времена, када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати", најцитиранија је реченица на интернету испод које је потписан Иво Андрић, а коју никад и нигдје није записао. Шта ће нам библиотеке када на интернету сажето у једној реченици има све, казали би скептици. Неозбиљно , него шта.

Предавања из увода овога текста можда сам се пак сјетио, јер не желим да понављам општа мјеста и познате чињенице о Иви Андрићу, а можда и да још једном оправдам себи драгу Андрићеву мисао у којој каже да: "Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича."

Ово је Андрић записао у есеју"О причи и причању" који је прочитао 1961. године у Стокхолму, након што му је уручена Нобелова награда за књижевност.

Педесет година послије, дакле 2011. године, у вријеме када сам био апсолвент, радио сам на Сајму књиге у Београду.

Издавачи "Штампар Макарије" из Београда и "Октоих" из Подгорице, заједнички су штампали сабрана Андрићева дјела. Та дјела за једним штандом продавао сам ја, тада недовршени студент књижевности, а за штандом поред мене, један трговац са позамашним пијачним искуством из Херцеговине.

"Ајмо, ајмо, ајмо, изволите госпођо, само напријед господине, све Андрићеве књиге на једном мјесту - тврди повез. Романи , приповијетке, приче - све је ту, чак и његов дипломски рад", викао је грлати Херцеговац, који је те године вјероватно продао највише Андрићевих и књига уопште на београдском сајму.

"АНДРИЋ ИДЕ КАО АЛВА"

Када сам му објаснио да се у сабраним дјелима не налази Андрићев дипломски рад, него докторска дисертација штампана у једној књизи под насловом "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине", виспрени Херцеговац ме је гледао као да сам луд.

"Кога брига, човјече! Важно је да се прода", одбрусио ми је практични трговац, чија је зарада увелико премашивала моју на сајму. Ипак , добро сам се слагао са колегом за вријеме десетак сајамских дана у Београду. Нисам сматрао да је требало да прочита Андрићеве књиге како би их знао продати, што је он доказао и у пракси.
Овај причљиви Херцеговац, поред тога што је знао продати робу, без обзира на то да ли је то књига или чарапа (ријеч која нам је остала из турске владавине), за тих сајамских дана знао је све и о продавцима књига и о газдама штандова. Знао је која је колегица за којим штандом у љубавној вези, а која није, ко с ким пуши цигарете на паузи и шта све не. Мозак му је радио као код обавјештајца.

"Јеси л' видио ону гару, с ким иде пушити већ трећи дан заредом", тргао ме је једном приликом из размишљања.
"Нисам видио. Мој поглед слути страшне даљине", цитирао сам му потом из сјећања једну Андрићеву мисао из "Еx Понта".

"Какве црне даљине кад не видиш шта ти се дешава испред носа", одбрусио ми је, зналачки, човјек који је прескочио комплетну лектиру у основној и средњој школи.

На сајму тих дана радио је и један искусни бањалучки књижевник и књижар чије име такође не желим да откривам. Он је био једина права конкуренција мом колеги Херцеговцу. Познавао је власника штанда за којим сам радио. Са њим је преклапао неке старе дугове тако што је од мене узимао дневно од пет до десет примјерака у црвеним корицама луксузно опремљених "Знакова поред пута" и по знатно вишој цијени продавао их у хали 2, док се штанд за којим сам ја радио налазио у хали 4.

"Андрић иде као алва", сложио се књижевник једном приликом са овим што је продавао Андрићев "дипломски рад". Гледајући како необразоване, тако и образоване људе и њихову жељу да по сваку цијену у капиталистичком духу искористе 50. годишњицу уручења Нобелове награде Иви Андрићу, могао сам само да будем срећан, јер се још увијек сјећам осјећаја дјечака из приче "Књига" Иве Андрића, као и свог осјећаја док сам ту причу читао још у основној школи. Андрић је знао рећи да је ову причу написао из освете према својим професорима.

ПСОВАЊЕ БОСАНКЕ ТУГЕ КОЈУ ЖИВИМО

Не из освете, него из чисте забаве, када сам се вратио са сајма са намјером да положим преостале испите, на писменом раду из Српске књижевности двадесетог вијека, предмета који смо слушали на четвртој години факултета, писао сам управо о уводном предавању из овог текста, јер смо за тему добили ни мање ни више него "Проклету авлију". Професор који је предавао на четвртој години, наравно, оборио ме је без поговора и сувишно му је уопште било говорити да сам науштрб Фра Петра, Заима, Карађоза, Ћамила ефендије и осталих ликова, писао о Андрићевом приповједачком поступку на примјеру некаквих бруцоша који су се голи ваљали у снијегу. Није било неке велике штете, јер сам убрзо, из другог покушаја, положио испит. Чак сам на усменом испиту, из тог другог покушаја, као једно од питања и један од доказа да је у нашим животима Иво Андрић незаобилазан, добио "Травничку хронику".

Тада сам, наравно, о "Травничкој хроници" знао причати боље него што сада знам написати. Данас , тек по сјећању, могу да кажем да је читати Андрића за мене била елитистичка ствар и привилегија без преседана. Тој привилегији ваља се враћати, мада познајем и неуспјешне повратнике на његово дјело. Наиме , један пријатељ ми је причао како је послије биографске књиге "Живот" Кита Ричардса, поново узео да чита Андрића, да би потом бацио књигу и опсовао босанску тугу у којој живи и сам.

Упознао сам се, са друге стране, с једном женом која је често одлазила на Андрићев гроб и тамо знала остати по два сата јер јој је овај својим књигама, како је говорила, много помогао у животу. Моја професорица Српског језика и књижевност из средње школе, по сопственом признању, оћоравила је у рату читајући Андрића под свијећом.

Он је писац суштинских истина, њена је реченица коју не могу да заборавим, јер сам често наилазио на потврду. Ипак , на крају овог текста, уз наду да ми неће замјерити бивши професори и некадашње колеге трговци са београдског сајма књиге, оставио бих само један посве лаички, свима јасан закључак - Иви Андрићу сасвим јасна била је доминантна филозофија овога друштва "у се, на се и пода се". Описујући је, Андрићева литература контрирала је тој филозофији. Свјесно или не, професор из увода овога текста научио нас је томе. О свему осталом, већ је речено у књигама.

(Независне)