ДОГОДИЛО СЕ НА ДАНAШЊИ ДАН
28. март је 87. дан године по грегоријанском календару (88. у преступној години). До краја године има још 278 дана.
Догађаји
193 – Преторијанска гарда убила је римског цара Пертинакса и на дражби продала пријестоље Дидију Јулијану.
845 – Викиншки пљачкаши, вјероватно под водством Рагнара Лодброка, освојили су Париз након чега су за град тражили огромну откупнину.
1939 – Снаге Шпанске Државе под водством Генералíсима Францисца Франца заузеле су Мадрид чиме је завршио Шпански грађански рат.
1964 – Радио Царолине је започео, као пиратска радио станица, емитирање с брода усидреном у међународним водама.
Рођени
1868 – Максим Горки (рус. Максим Горький, право име: Алексей Максимович Пешков (Алексеј Максимович Пјешков), Нижњи Новогород, 28. март 1868. – Москва, 18. јуни 1936.), руски књижевник
У 19. години покушао је самоубиство. Агитирао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913., гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповјестима описује егзистенцију људи с дна. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао умјетности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човјечних односа међу људима.
1914 – Бохумил Храбал, чешки књижевник
1986 – Ладy Гага, америчка пјевачица, текстописац и глазбеница
Умрли
1941 – Виргиниа Wоолф (Лондон, 25. јануар 1882. – ријека Оусе код Родмелла, 28. март 1941.) енглеска је књижевница, један од кључних аутора наративнога модернизма и оснивачица феминистичке књижевне критике.
Рођену у угледној викторијанској интелектуалистички настројеној породици Степхен, Аделаиду Виргинију Степхен одгајали су углавном приватни учитељи. Након смрти оца Леслиеја Степхена, познатог књижевног критика и издавача, сели се са сестром Ванессом у Блоомсбурy, подручје средишњега Лондона које је, у током времена (а највише у међуратном раздобљу) постало окупљалиштем једнога слоја британске интелигенције. Године 1912. Виргиниа се удаје за издавача, писца и друштвенога активиста Леонарда Wоолфа. Ускоро објављује свој први роман, “Тхе воyаге оут”, 1915., који није донио већи креативни пробој, али је поставио неке од њених доминантних тема и видова изричаја: лирски приступ збиљи и интроспекцију у анализи флуктуирајућих стања људске (посебно женске) психе. Отприлике из тога доба датирају први снажнији живчани сломови и нападаји дубока психичкога раскола који су је пратили до конца живота и који бијаху и узроком њена самоубиства. Као вид радне терапије Виргиниа Wоолф и њен супруг оснивају “Хогартх Пресс”, независну накладу која је требала служити афирмацији авангардних и маргинализираних писаца.
Послије још два романа (“Ноћ и дан”, 1919. и “Јаковљева соба”, 1922.) , слиједе велики оствараји књижевног модернизма: романи “Госпођа Даллоwаy”, 1925., “Свјетионик”, 1927., “Валови”, 1931. те збирке есеја и књижевних критика, “Свој властити простор”/”А роом оф оне'с оwн”, 1929., “Три гвинеје”/”Тхрее гуинеас”, 1938.
Њени су романи високо експериментални: на више мјеста радња, која је почесто свакодневна и уобичајена, растаче се у свијести (женских) протагониста; снажан лиризам и језична виртуозност стварају дојам свијета пребогатога визуалним и другима сензорним асоцијацијама, као и сензибилне ликове уроњене у непрестано преиспитивање смисла властите доживљајности и опстојности саме. По свјетоназору мјешавина епикурејскога материјалиста и бергсоновскога иделаиста, као и естет на трагу Wалтера Патера – Виргиниа Wоолф у својим је романима креирала свијет углавном ограничен на интелектуализирану енглеску вишу средњу класу, али универзалан по досегу за пажљивијега читатеља. Сама је радња често банална: госпођа Даллоwаy спрема забаву и сијело, а цијела се радња врти око тога догађаја; у “Свјетионику” је описан излет гђе Рамсаy с бројном обитељи, као и творачки напор сликарке Лилy Брисцое; “Валови” су збирка лирских солилоквија шестеро пријатеља. Пјеснички рецитативи претварају тај роман у нешто налик на поему у прози.
Збирке критика и есеја Wоолфове су још утицајније, бар од 70-их година. У њима је засновала феминистичку књижевну критику, а тон у њима варира: с једне се стране појављују, фактографски засноване, ламентације о запостављености жена и њиховој онемогућености у умјетничко-творачким процесима; с друге пак стране Wоолфова инзистира да је “женска”, као и “мушка” умјетност заправо андрогина, па је слобода изражаја женскога искуства и перцепције свијета маргинална: прави умјетник надраста спол. Овдје је Виргиниа Wоолф показала смјесу зреле критичности и наивности: изразито маскулини аутори као Мелвилле или Фаулкнер тешко да се могу утрпати у кош двосполачкога видозора. С друге стране, Виргиниа Wоолф сјајно је рашчланила и илустрирала хисторијску датост “женске судбине” која је многе потенцијалне креативне особности осудила на скучену и само дјеломице остварену егзистенцију.
Њен познији рад укључује конвенционалнији роман “Године”, 1937. (не баш успјело дјело), те посљедње велико остварење, роман “Међу чиновима”/”Бетwеен тхе ацтс”, 1941. године. Опет снажно експерименталну прозу у којој су сажете Wоолфине опсесивне теме: рекреација свијета кроз високо метафоризирани језик; сексуална амбиваленција и, најважније – медитација о протоку времена и живота, утјеловљена у фикционализираном и естетизираном приказу скоро цијеле енглеске хисторије. Мучена нападајима душевне болести (слушне и визуалне халуцинације, дубока депресија), још појачанима избијањем 2. свјетскога рата, Виргиниа Wоолф починила је самоубиство утапљањем у ријеци Оусе, крај имања у Родмеллу у Суссеx.
Оцјена дјела Виргиније Wоолф није лака због више чинитеља, а најважнији су политички и друштвени: њени су романи и критички текстови доживјели снажно оспоравање послије рата, па је била жестоко критизирана као снобовска плава чарапа, а њен фикционални свијет као средство утаживања властите егоцентриране сензибилности без већег опћељудскога значаја. Њихало се зањихало у супротному смјеру у 70-има, када је на валу феминизма поново потврђена као велика књижевница, но махсуз као претеча феминистичке идеологије. Послије свих порицања и уздизања, изгледа да је постигнут какав-такав консензус: Виргиниа Wоолф није међу највећима, али је свакако један од великих иновативних писаца 20. вијека, досега оствараја већега од, рецимо, Хемингwаyа или Пастернака (уз напомену да су сваке овакве успоредбе нужно двојбене). Као “најенглескији” енглески модерни писац, оставила је неспорна ремек-дјела у неколико романа, двије или три књиге критика и есеја, те у великом дневнику (“Диариес”, издано 1977.- 1984. у 5 свезака).
Главни су романи Виргиније Wоолф преведени на босански, а недавно су се појавиле и књиге њених критика и есеја.
1943 – Сергеј Васиљевич Рахмањинов (рус. Сергей Васильевич Рахманинов, Семјоново, 1. април 1873 – Беверлy Хиллс, 28. март 1943), руски пијанист, диригент и композитор
Један од највећих пијанистичких виртуоза својега доба. Најпознатија су му клавирска дјела, обликована под утицајима Лисзта и Цхопина.
1969 – Дwигхт Давид Еисенхоwер био је амерички генерал, политичар и предсједник.
У Другом свјетском рату био је помоћник начелника Генералштаба, а у јуну 1942. именован је за заповједника америчких снага у Европи. Руководио је инвазијом савезника на сјеверну Африку, искрцавањем на Сицилији и инвазијом на Апенински полуоток те инвазијом на Нормандију и операцијама на западу до слома Њемачке. Од краја 1950. заповједник је снага Сјеверноатлантског пакта (НАТО), а 1952. и 1956. изабран је за предсједника САД-а. Написао је мемоаре “Рат за ослобођење Европе” и “Од инвазије до побједе”.
Догађаји
193 – Преторијанска гарда убила је римског цара Пертинакса и на дражби продала пријестоље Дидију Јулијану.
845 – Викиншки пљачкаши, вјероватно под водством Рагнара Лодброка, освојили су Париз након чега су за град тражили огромну откупнину.
1939 – Снаге Шпанске Државе под водством Генералíсима Францисца Франца заузеле су Мадрид чиме је завршио Шпански грађански рат.
1964 – Радио Царолине је започео, као пиратска радио станица, емитирање с брода усидреном у међународним водама.
Рођени
1868 – Максим Горки (рус. Максим Горький, право име: Алексей Максимович Пешков (Алексеј Максимович Пјешков), Нижњи Новогород, 28. март 1868. – Москва, 18. јуни 1936.), руски књижевник
У 19. години покушао је самоубиство. Агитирао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913., гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповјестима описује егзистенцију људи с дна. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао умјетности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човјечних односа међу људима.
1914 – Бохумил Храбал, чешки књижевник
1986 – Ладy Гага, америчка пјевачица, текстописац и глазбеница
Умрли
1941 – Виргиниа Wоолф (Лондон, 25. јануар 1882. – ријека Оусе код Родмелла, 28. март 1941.) енглеска је књижевница, један од кључних аутора наративнога модернизма и оснивачица феминистичке књижевне критике.
Рођену у угледној викторијанској интелектуалистички настројеној породици Степхен, Аделаиду Виргинију Степхен одгајали су углавном приватни учитељи. Након смрти оца Леслиеја Степхена, познатог књижевног критика и издавача, сели се са сестром Ванессом у Блоомсбурy, подручје средишњега Лондона које је, у током времена (а највише у међуратном раздобљу) постало окупљалиштем једнога слоја британске интелигенције. Године 1912. Виргиниа се удаје за издавача, писца и друштвенога активиста Леонарда Wоолфа. Ускоро објављује свој први роман, “Тхе воyаге оут”, 1915., који није донио већи креативни пробој, али је поставио неке од њених доминантних тема и видова изричаја: лирски приступ збиљи и интроспекцију у анализи флуктуирајућих стања људске (посебно женске) психе. Отприлике из тога доба датирају први снажнији живчани сломови и нападаји дубока психичкога раскола који су је пратили до конца живота и који бијаху и узроком њена самоубиства. Као вид радне терапије Виргиниа Wоолф и њен супруг оснивају “Хогартх Пресс”, независну накладу која је требала служити афирмацији авангардних и маргинализираних писаца.
Послије још два романа (“Ноћ и дан”, 1919. и “Јаковљева соба”, 1922.) , слиједе велики оствараји књижевног модернизма: романи “Госпођа Даллоwаy”, 1925., “Свјетионик”, 1927., “Валови”, 1931. те збирке есеја и књижевних критика, “Свој властити простор”/”А роом оф оне'с оwн”, 1929., “Три гвинеје”/”Тхрее гуинеас”, 1938.
Њени су романи високо експериментални: на више мјеста радња, која је почесто свакодневна и уобичајена, растаче се у свијести (женских) протагониста; снажан лиризам и језична виртуозност стварају дојам свијета пребогатога визуалним и другима сензорним асоцијацијама, као и сензибилне ликове уроњене у непрестано преиспитивање смисла властите доживљајности и опстојности саме. По свјетоназору мјешавина епикурејскога материјалиста и бергсоновскога иделаиста, као и естет на трагу Wалтера Патера – Виргиниа Wоолф у својим је романима креирала свијет углавном ограничен на интелектуализирану енглеску вишу средњу класу, али универзалан по досегу за пажљивијега читатеља. Сама је радња често банална: госпођа Даллоwаy спрема забаву и сијело, а цијела се радња врти око тога догађаја; у “Свјетионику” је описан излет гђе Рамсаy с бројном обитељи, као и творачки напор сликарке Лилy Брисцое; “Валови” су збирка лирских солилоквија шестеро пријатеља. Пјеснички рецитативи претварају тај роман у нешто налик на поему у прози.
Збирке критика и есеја Wоолфове су још утицајније, бар од 70-их година. У њима је засновала феминистичку књижевну критику, а тон у њима варира: с једне се стране појављују, фактографски засноване, ламентације о запостављености жена и њиховој онемогућености у умјетничко-творачким процесима; с друге пак стране Wоолфова инзистира да је “женска”, као и “мушка” умјетност заправо андрогина, па је слобода изражаја женскога искуства и перцепције свијета маргинална: прави умјетник надраста спол. Овдје је Виргиниа Wоолф показала смјесу зреле критичности и наивности: изразито маскулини аутори као Мелвилле или Фаулкнер тешко да се могу утрпати у кош двосполачкога видозора. С друге стране, Виргиниа Wоолф сјајно је рашчланила и илустрирала хисторијску датост “женске судбине” која је многе потенцијалне креативне особности осудила на скучену и само дјеломице остварену егзистенцију.
Њен познији рад укључује конвенционалнији роман “Године”, 1937. (не баш успјело дјело), те посљедње велико остварење, роман “Међу чиновима”/”Бетwеен тхе ацтс”, 1941. године. Опет снажно експерименталну прозу у којој су сажете Wоолфине опсесивне теме: рекреација свијета кроз високо метафоризирани језик; сексуална амбиваленција и, најважније – медитација о протоку времена и живота, утјеловљена у фикционализираном и естетизираном приказу скоро цијеле енглеске хисторије. Мучена нападајима душевне болести (слушне и визуалне халуцинације, дубока депресија), још појачанима избијањем 2. свјетскога рата, Виргиниа Wоолф починила је самоубиство утапљањем у ријеци Оусе, крај имања у Родмеллу у Суссеx.
Оцјена дјела Виргиније Wоолф није лака због више чинитеља, а најважнији су политички и друштвени: њени су романи и критички текстови доживјели снажно оспоравање послије рата, па је била жестоко критизирана као снобовска плава чарапа, а њен фикционални свијет као средство утаживања властите егоцентриране сензибилности без већег опћељудскога значаја. Њихало се зањихало у супротному смјеру у 70-има, када је на валу феминизма поново потврђена као велика књижевница, но махсуз као претеча феминистичке идеологије. Послије свих порицања и уздизања, изгледа да је постигнут какав-такав консензус: Виргиниа Wоолф није међу највећима, али је свакако један од великих иновативних писаца 20. вијека, досега оствараја већега од, рецимо, Хемингwаyа или Пастернака (уз напомену да су сваке овакве успоредбе нужно двојбене). Као “најенглескији” енглески модерни писац, оставила је неспорна ремек-дјела у неколико романа, двије или три књиге критика и есеја, те у великом дневнику (“Диариес”, издано 1977.- 1984. у 5 свезака).
Главни су романи Виргиније Wоолф преведени на босански, а недавно су се појавиле и књиге њених критика и есеја.
1943 – Сергеј Васиљевич Рахмањинов (рус. Сергей Васильевич Рахманинов, Семјоново, 1. април 1873 – Беверлy Хиллс, 28. март 1943), руски пијанист, диригент и композитор
Један од највећих пијанистичких виртуоза својега доба. Најпознатија су му клавирска дјела, обликована под утицајима Лисзта и Цхопина.
1969 – Дwигхт Давид Еисенхоwер био је амерички генерал, политичар и предсједник.
У Другом свјетском рату био је помоћник начелника Генералштаба, а у јуну 1942. именован је за заповједника америчких снага у Европи. Руководио је инвазијом савезника на сјеверну Африку, искрцавањем на Сицилији и инвазијом на Апенински полуоток те инвазијом на Нормандију и операцијама на западу до слома Њемачке. Од краја 1950. заповједник је снага Сјеверноатлантског пакта (НАТО), а 1952. и 1956. изабран је за предсједника САД-а. Написао је мемоаре “Рат за ослобођење Европе” и “Од инвазије до побједе”.
