Пандемија вируса корона промијенила је у протеклих једанаест мјесеци пуно тога у животу обичног човјека. Бијељинци, с којима смо разговарали на улици, највише у себи носе тај осјећај страха и неизвјесности за властито здравље и здравље чланова породице, али и појачани страх када је у питању обезбјеђење егзистенције, могућност губитка посла. Грађани међу приоритете стављају и могућност, односно немогућност одржавања блиских односа, као што је дружење, кућне посјете, изласци у ресторане и кафане, већа породична славља и окупљања. Све је то сада сведено на минимум.

Мила Станојевић, историчар, запослена у Музеју Семберије, каже да њу највише погађа немогућност чешћих посјета дјеци која живе у иностранству.
“Морам поштовати карантин, пет или петнаест дана, а то је тешко ускладити са обавезама на послу. То ме највише погађа, што не могу своју дјецу и унуке чешће виђати, нити они могу чешће доћи у Бијељину. Комуникација је ограничена. Страх и стрепња за здравље постоје, јер је шездесет и пета година живота на прагу. Тешко ми пада и то што нема ученичких посјета Музеју. Школе шаљу ограничен број, по неких десетак ученика. Недостају ми дјеца у музеју и то дјелује помало депримирајуће. Не можемо се опустити, зазиремо од блиских контаката. Дружење и енергија непосредности нам недостаје”, каже Мила Станојевић.



Радомир Јовичић, пензионер, каже да се живот  потпуно промијенио, да нема дружења.
“Славска окупљања се преполовила, економија је отишла у рикверц. Свака друга радња у центру града је затворена. Ми пензионери смо потпуно заборављени”, каже Радомир Јовичић.



Зоран Ђурић жали што, како каже, нема више сијела ни посијела, нема већих окупљања људи. 
“Радио сам и радим на улици, продајем календаре. Поштујем епидемиолошке мјере, чувам се. Пуно људи је остало без посла. Радим на постављању пластеника у Семберији. То је тежи посао и добро је плаћен. Дневница износи око 50 КМ. Не жалим се”, каже Зоран Ђурић.



Петар Жужа, таксиста, каже да без новца нема ни здравља.
“Можеш се Богу помолити и чекати. Ми таксисти смо награбусили. Све је више него преполовљено, што се нашег посла тиче. Економија пада из дана у дан. Обавезе морамо плаћати редовно. Не знам шта ће бити даље”, каже Петар Жужа.

Семберија инфо - Љ. Љубојевић