Посматрајући глумце док су се у уводу представе „Кумови“ Душана Ковачевића, у полумрачном мизансцену, лица освјетљених пламеном палидрвца, смјењивали изговарајући незаборавне реплике из домаћих класика изашлих из Ковачевићевог пера, на неколико тренутака, уз смјех, призване су у сјећање сцене из Балканског шпијуна, Радована трећег, Маратонаца, Ко то тамо пева, Сабирног центра... У исти мах, у грлу се јавио и онај горкосладак укус и осјећај који неизбјежно побуди помисао на дубину до којих Ковачевићеве разгранате сатире досежу.

Премда за овај Ковачевићев комад не можемо рећи да има ту дубину, као ни снагу и бриткост сатиричне жаоке као нека његова друга, познатија остварења, гледаоци су свакако могли разабрати препознатљиве комедиографске елементе уткане у чувеним драмама и сценаријима из стваралаштва нашег прослављеног драмског писца и сценаристе. 

Док пратимо како се радња овог живахног и разиграног комада расплиће, од самог почетка када Ана, чекајући долазак свог супруга Милана како би прославили годишњицу, затиче испребијаног мужа који тврди да му је један пас спасио живот, матрица представе постаје све апсурднија и израста у један фантазмагоричан, а истовремено туробно сатирични свијет у којем се реално преплиће са надреалним и гротескним, прозаично са фантастичним, а комично са трагичним.

У овом зачудном колоплету комедије и трагедије гдје се насмијани гледалац свако мало жацне на неочекиван удар грома или громко завијање полицијске или амбулантне сирене, из позадине комике проистакле из необичних ликова, њихове интеракције, дијалога и ситуација у којима су се обрели, злогуко штрчу бројне аномалије и девијације модерног друштва које је у много чему застранило. Осамљеност и отуђеност појединца и разочараност у људе који показују све мање разумијевања једни према другима утјеловљена је у лику Милана – резигнираног човјека који се зближио и спријатељио са псом луталицом у којем налази јединог истинског пријатеља, а подцртана је судбином другог лика – Вучка, ексцентрика одраслог у азилу за псе, одмалена окруженог овим животињама и њиховим лавежом тако да је научио и њихов језик. Оставши без посла, подршке и ослонца у животу, скрајнут и несхваћен, малодушан и разочаран у људе који су му окренули леђа, Милан се препушта бесциљним потуцањима по улицама и перивоју надомак његовог стана и друговању са псом Жућом. Неразумијевање и недостатак емпатије која је у нашем друштву све израженија онечовјечили су овог унесрећеног и утученог човјека, а његов живот свели на вегетирање у којем једна животиња боље разумије његову трагедију и бол од свих људи – чак и његове супруге Ане која само примјећује спољашње симптоме Миланове несреће, мислећи да је њен дезоријентисани и беспослени муж покидао све нити са стварношћу и да је шенуо умом. За разлику од Милана, чији ескапизам је довео до пријатељства са Жућом, Вучко нам је представљен као особењак који са псима општи од када зна за себе. Разумије и говори псећи језик, а удес га је од најраније доби деградирао и отргнуо од људи, препустивши га суживоту и одрастању са животињама. Ова два лика су у јукстапозицији и оличење су дехуманизације и маргинализације коју искусе многи чији је живот обезвријеђен до нивоа једног кера: једнима је то зао удес од тренутка када доспију на овај свијет, а друге то може задесити у доцнијим животним раздобљима.
       
Пас је централна симболичка фигура овог комада и ова животиња оличује такозвани псећи живот – живот који није ништа друго до биједно таворење и злопаћење који, нажалост, испуњавају свакодневицу немалог броја људи на овим просторима. Присност која се родила између Милана и Жуће и њихово пријатељство уједно упућује и на један друштвени тренд и феномен данашњице у којем све већи број људи испуњава своје бројне емоционалне и интимне празнине настале из окрњених међуљудских односа набављањем животиња као кућних љубимаца, понајприје паса. 
   
Кума, супруга Милановог и Аниног кума Бобана, несталог пјевача за којим се трага, живи у тлапњи обмањујући саму себе да јој је супруг жив и да ће јој се кад-тад вратити. Њене заблуде сплетене су са затомљеном боли због мужевљевог невјерства који ју је варао са неком опајдаром и женском једног криминалца. У неутемељној нади да ће пронаћи свог супруга, ангажовала је локалног инспектора који својом театралношћу у ток радње уноси ритмичности и полета. Самоувјерени инспектор типичан је представник апаратчика – крути бирократа који слиједи устаљена правила и процедуре. Он је нуспојава ригидног и окошталог државног апарата: минуциозан је и предан послу, ташт, амбициозан и презрив према млађим генерацијама у којима види само гомилу дилетаната и неспособњаковића.

Док једна комична ситуација смјењује другу, а радња поприма све надреалније размјере, тематизују се бројни проблеми и бољке нашег друштва. Стиче се утисак да полако преовладава неко гротескно, магловито лудило и свеопшти бесмисао, а том ковитлацу као да се једино Ана настоји одупријети. Она је наизглед једини реалистичан, обичан лик у овој необичној драми. Међутим, кад мислимо да смо непрекидно окружени безумљем, неминовно се суочавамо са опасношћу да прије или касније свој здрав разум и разборитост доведемо у питање, а себи поставимо питање: да нисам можда ја тај који је полудио, а све ово што сматрам сулудошћу заправо нормалност? 
​
Да ли су се безумност и бесмисао толико увукли у животе овдашњих људи и да ли их већма прожимају; да ли је апсурдистички осликан свијет „Кумова“ и ликова који у њему лебде нејасно на међи реалног и надреалног заправо алегорија апсурда времена и друштва у којем данас живимо?   Било како било, ова представа, испреплетана хумористичним репликама и ситуацијама у којима провејавају и елементи трилера, испод своје трагикомичне фасаде крије један суморан, пародичан подтекст, политички и социолошки, којим се исмијава суноврат нашег друштва – што уједно и јесте лајтмотив Ковачевићевог опуса.               
          

Ведран Петричевић
Професор енглеског језика и виши асистент на Универзитету Синергија Бијељина