Састали смо се данас, првог априла, да обиљежимо тридесет двије године од оружаних сукоба у Бијељини из 1992. године, изјавио је Цвијетин Симић, предсједник Скупштине општине из тог периода, нагласивши да данашњем састанку присуствују чланови Савјета за народну одбрану и људи који су у то вријеме помогли одржавање сједнице Савјета за народну одбрану у бијељинској касарни, првог априла 1992. године.



 “Сматрам да је тридесет и први март значајан датум за Бијељину, иако се тај датум различито тумачи, јер су легалне власти у  марту и априлу 1992. године континуирано функционисале, не дозволивши да се у међусобне сукобе укључи полиција и припадници ЈНА. Сукоби су завршени са цивилним жртвама, које су које су могле бити далеко веће, а срећом нису. У протеклим годинама покушали смо утицати на локалну власт и на Музеј Семберије да се прикупи што више материјала и докумената из тог периода, да се та грађа обради. Први научни скуп о историји Бијељине у 20. вијеку организује се сутра. То је почетак тих активности, а ми се надамо да ће се ова активност у наредном периоду интензивирати и да ћемо доћи до истине о бројним догађајима у Бијељини из тог периода”, изјавио је Цвијетин Симић.

Симић је нагласио да је обиљежавање овог датума важно, јер је ријеч о почетку оружаних сукоба, те што је спријечена већа трагедија, бројније страдање грађана и веће рушење града.

“Сачувана је локална власт, иако су се појављивали бројни парадокси у протеклом периоду. Коначне пресуде Хашког трибунала у неким предметима , у случају Крајишник, износе да су “Срби напали Бијељину и заузели власт”. У Хагу сам свједочио и оспоравао сам пресуђене чињенице, у предмету предсједнику Радовану караџићу, гдје сам морао да свједочим да сам ја, лично, као и чланови Извршног одбора општине и цијела локална власт постојали прије сукоба и да је та власт остала након сукоба. Нисмо ми могли напасти сами себе и заузети власт. Већ смо били на функцијама 1990. године и те функције смо обављали и касније. Сви сарајевски медији су првог и другог априла 1992. године објавили да је у Бијељини страдало двије до три хиљаде Муслимана. То је била нека пројектована прича. Покушавамо да пронађемо бројеве “Ослобођења” од првог и другог априла, да видимо шта су они записали о догађајима у Бијељини у то вријеме. Записници са сједнице Предсједништва БиХ потврђују да је тадашњи предсједник Предсједништва БиХ, Алија Изетбеговић,  на сједници Предсједништва БиХ, након сукоба у Бијељини, тражио да се објави да је у Бијељини страдало три хиљаде Муслимана. Хашки суд је донио неколико пресуда у вези са Бијељином. Писане су и објављиване књиге без аргументованих чињеница, а ми сада покушавамо да прикупимо грађу како бисмо уз помоћ науке и историчара освијетлили тај период локалне историје”, изјавио је Цвијетин Симић.

Драган Ђурђевић, један од учесника тих ратних догађаја, каже да су немили догађаји, као што је било бацање бомбе у кафић “Истамбул” и бацање бомбе испред кафића “Србија” , били повод за изазивање сукоба у Бијељини.



“Важно је  да поручимо и садашњим и будућим генерацијама да Срби овај датум не осјећају славодобитно. Ми нисмо остварили никакву побједу тада, али смо спријечили да се у Бијељини догоди оно што се дешавало у Сарајеву, Тузли и другим општинама у којима Срби нису успјели да се организују. Један немили догађај изазвао је ланчану реакцију код бошњачког и српског народа. У та три дана сукоба страдали су грађани овог града и троје до четворо њих који су били на привременом раду у Бијељини. Нико није желио да у том сукобу буде велики број жртава. На сву срећу, тако је и било. Сматрамо да су Срби тада успјели да сачувају град, да разоружају Муслимане који су били наоружани. То је стицај околности који је изазвао сва будућа ратна дешавања, па смо одавде отишли у Зворник, Братунац и Сребреницу, након тога, другог маја, и у Брчко. Народ у Бијељини је након тога схватио да се мора организовати и да мора помоћи свугдје тамо гдје је било неопходно у одбрани српског народа, како на Мајевици, тако и на другим ратиштима”, истакао је Драган Ђурђевић.

(Семберија Инфо)