- Најважније је да сам добила мир. А, добила су га и моја дјеца, иако су остала у нашој породичној кући. А ја нисам, ја сам отишла“, говори Нада за ,,Семберија инфо’’. То није њено право име, али за потребе овог текста зваћемо је тако.

Искуство насиља, као и излазак из, наизглед, зачараног круга, знају бити емотивно исцрпљујући. За изградњу новог живота потребне су чврста воља и велика снага. Жене које су доживјеле и преживјеле физичко, али и психичко насиље, често бивају изоловане, од пријатеља, од породице, и имају ограничен или, уопште, немају друштвени живот.

Круг насиља над женама представља измјене фаза напетости, насилних инцидената и „меденог мјесеца”. Насиље најчешће почиње психолошким и вербалним злостављањем. У првој фази напетост насилника расте. Партнерка напетост опажа и покушава је објаснити и отклонити. Себи говори „мора да је уморан, имао је бриге на послу“ и слично, а њему угађа. Њени покушаји су безуспјешни, јер узроци његове напетости нису спољашње природе. У другој фази се догађа насилни инцидент. Повод може бити миноран – „супа није била довољно топла“. Грубо насилно понашање укључује све врсте злостављања од „малих“ до „озбиљних“. Његова напетост, срџба и бијес су ослобођени, насиљем покушава контролисати ситуацију. Трећа фаза јесте фаза измирења и „меденог мјесеца“ у којој се насилник извињава жртви и код ње се обнављају нада и повјерење, те има доживљај лажне контроле и мирног периода. Овакав циклус јако везује жртву за насилника путем комбинације дјелимичног и негативног поткрепљења везаности („понекад је диван“ и „данас ме није тукао“). Током четврте фазе мирни периоди постају све краћи и временом се „медени мјесец“ губи. Насилни инциденти су све чешћи, а ниво стреса код жртве све је виши након сваког насилног догађаја. Психичке, физичке и социјалне посљедице насиља све су израженије. 

Нада се успјела извући из насиља и превазићи социјалну изолацију. Напустила је све оно што је заједно са супругом градила и стварала и живот започела у новој средини. У Бијељини, у Фондацији „Лара“, већ су биле упознате с њеним случајем јер је, силом прилика, боравила код њих и прије трајног одласка од супруга.

- Прво сам носила њихове позивнице, онда сам чистила њихове просторије, иако им није било неопходно, али су хтјеле да ми изађу у сусрет да зарадим. Препоручивале су ме гдје год су чуле да има посла, завршила сам и курс за његоватељицу који су ми они финансирали. Сад радим у једној фирми, гдје ми је стварно дивно“, казује Нада. 
У међувремену је добила и донацију за оснаживање жена посредством ове успјешне невладине организације која постоји већ четврт вијека и ради на развијању програма заштите жена од свих облика родно заснованог насиља, оснаживању жена за политичко и друге облике јавног дјеловања и едукацији и информисању жена у области рада и запошљавања.

- Добила сам сва потребна средства за чишћење, јер ја и послије редовног посла, гдје сам пријављена, радим и приватно. То је била моја жеља и то су ми из ,,Ларе’’ и омогућили. Чини ми се да могу да летим“, кроз смијех подсјећа Нада. 

Гроздана Крстић, психолошкиња у Фондацији „Лара“, казала је да ради са женама које су преживјеле насиље, али и дјецом која су смјештена у сигурну кућу. У просторијама Фондације пружа и услуге женама које нису кориснице сигурне куће, али се сусрећу са потешкоћама, насиљем или су у процесу пријаве насиља и самог изласка из тога, оснажује их да пронађу пут како да „изађу из тог круга пакла“.



- Нама се најчешће јављају жене које су преживјеле тешке облике физичког насиља, а уз то физичко присутно је и психичко, економско, а неријетко и сексуално насиље. Када говоримо о сексуалном насиљу, женама је потребно много више времена да признају да су тај облик насиља преживjеле и то негдје средином наших сеанси, разговора и боравка у сигурној кући, тек тада оне се оснаже да кажу да су и то преживјеле. Жене које су у браку то тешко могу да и препознају. На СОС телефон нам се обраћају жене које су претрпјеле психичко насиље, а које у нашем друштву још увијек није препознато, углавном док не дође до физичког, јер психичко сви занемарују и не доживљавају га онако како би то требало, а оно зна да остави и веће посљедице, у неким случајевима. У нашој сигурној кући често су смјештена и дјеца без родитељске пратње или у пратњи мајке, а жртве су насиља или су били свједоци насиља, посматрачи. То на њих оставља велике посљедице, на њихово психичко стање, здравље, а то се манифестује кроз несаницу, дрхтање, а касније и у односима са вршњацима, као и у њиховим породицама, посебно код дјеце која нису имала подршку стручног лица. Неријетко преузимају кривицу на себе, јер нису могла да заштите мајку и не могу ништа да предузму. Имали смо и случајеве када су дјеца пријављивала да њихова мајка трпи насиље, а касније су се суочавала са осјећајем кривице да ли су изневјерила оца. Никада не треба заборавити ни да је тај отац насилник родитељ и да дијете има позитивне емоције према њему, јер му је потребна његова блискост и пажња, а страх га је да ће то изгубити“, рекла је Крстићева и додала да је важно да жене, које трпе насиље, потраже помоћ, да ли од сродника или институција, али је важно да потраже помоћ.

- Ми имамо групе самопомоћи и током тих сесанси, главне поруке које жене дијеле јесу да нису саме и да су оне прошле кроз сличне ситуације, а да су у тим тренуцима мислиле да се то само њима дешава и да је њихов случај најтежи, те да је то срамота и како ће оне изаћи и носити се са тим. Морам нагласити да је насилник у друштву претежно представљен у лијепом свјетлу и настоји да у односу са другима не покаже ту мрачну страну, а када дође кући испољи то. Управо због свега тога жени је тешко да изађе из тога, јер друштво увијек каже како су били складан пар, да је он био диван супруг, диван отац и жена носи један терет које јој друштво стави на леђа. Жене првенствено морају да се оснаже и да схвате да постоје могућности и солуције и да никада није касно, јер касно је само када дође смртан исход. Важно је да се боре, да направе план како ће и шта даље, које су њихове добре стране, које су врлине, а које су слабости и како да се ријеше слабости. То су претежно жене којима је живот био јако тежак и то се одразило на њихово самопоуздање и вјеровање у себе. Када вам неко годинама говори да сте неспособне и да не можете ништа, ви почињете вјеровати у то. У нашој сигурној кући борави много жена које су биле економски зависне и трпјеле насиље, али то није увијек тако. Нама се обраћају и жене које су економски самосталне, образоване. Насиље могу бити и године живота које се смјењују, и добре и лоше стране. Жена се нада да ће бити добро и да ће се вратити то добро и да се насиље неће поновити, али, нажалост, годинама оно постаје интензивније и интензивније, а када дођу дјеца тешко је изаћи из те зоне на коју су оне навикле и донијети одлуку и промјену. Свима је тешко изаћи из зоне комфора, иако је та зона за њих јако угрожавајућа, несигурна и опасна. Оне науче како да се понашају, када треба да се склоне, заћуте, али то није рјешење. Веома је битно да знају да имају подршку институција и нас као невладиних организација да изађу из тога, да се боре и да заједно тражимо неку излазну стратегију. Свака жена и свака особа је способна да се самостално стара о себи и да изађе из насиља.  Веома је битно да и друштво зна узроке насиља, а не да је жена нешто скривила, па је то зато, јер све су то предрасуде. Битно је да друштво схвати да ако је неко насилан, њему не треба посебан разлог да насиље испољи. Када се будемо тиме водили, лакше ћемо разумјети ту цијелу ситуацију и веома је битно знати да насиље није приватна ствар. Ако чујемо да се комшије свађају или да комшија малтретира своју жену и дјецу, треба позвати некога ко је надлежан за то и упутити их да они даље предузму мјере. Потребно је да обавјестимо некога о томе, потребно је и да околина реагује“, појаснила  је за ,,Семберија инфо’’  Гроздана Крстић и додала да је „Ларин“ СОС телефон 1264 доступан 24 часа.

Нади су и дјеца првих мјесеци много финансијски помагала.
- Најважније је да сам остала у контакту са својом дјецом, долазе код мене, имам њихову подршку. Свјесна су да је ово било рјешење најбоље за све. Не гледају насиље, мирно спавају, имају мајку. Да нисам 'преломила' и отишла, ко зна шта би било...“, додаје Нада и каже да сада од својих примања може да приушти све што јој треба.

- И дјеци исто. Иако су дјеца велика, мама је мама. Знају да је мама ту за њих, иако силом прилика не живимо скупа. Највећа ми је срећа што не морам ни од кога да тражим, што знам да сам зарадила. Сада смо сви срећнији, дјеца су схватила зашто је мој одлазак био добра одлука за све. И она мирније спавају, ја поготово, а код мене долазе када могу“, истакла је Нада.

Од пријава које заприма Канцеларија Омбдусмана за дјецу Републике Српске у Бијељини, у готово 40 одсто случајева у питању је угрожавање личних права дјеце, а најчешће се ради о повјеравања дјетета након раскида ванбрачне заједнице или развода брачне и одржавање личног контакта с другим родитељем.

- Нерјешавањем партнерских проблема, родитељи на дјецу преносе велики терет висококонфликтног растанка. Веома је важно да то препознају центри за социјални рад који у том дијелу имају јако широк спектар овлаштења. Насиље у породици вишеструко негативно утиче на дјецу, било да су дјеца директно жртве насиља било да су изложена посредно, у сваком су случају жртве. У даљем животу то може представљати проблем да усвојени образац почну да преносе и да се као насилници појављују у некој фази живота. Не кажемо да је то правило, али је велики ризик у психофизичком одрастању. Због тога су јако важне примјене протокола о поступању. Имамо добра законска рјешења и подзаконске прописе, али се то увијек не примјењује на прави начин или се не примјењује досљедно. Ако говоримо да је жена жртва насиља, она мора да има вишеструку подршку. Свака инстититуција из свог сегмента мора дјеловати у моменту акутног насиља у породици”, истиче за ,,Семберске новине’’ Јованка Вуковић, замјеница Омбудсмана.
Она наглашава да Омбудсман за дјецу има добру сарадњу са Фондацијом „Лара“ и сигурном кућом и да наступају заједно с органима старатељства.

​

- Сваки случај је индивидуалан, али оно што је заједничко јесте да морамо водити рачуна о најбољем интересу дјетета. Против насиља су свакако потребне репресивне мјере, али превенција је једна од најважнијих мјера. Породицу треба да јачамо, послије свих изазова са којима се она сусреће. Ми сматрамо да породицу треба јачати као најпожељнији облик живота и одрастања дјеце, ако говоримо о породицама које немају патолошке облике понашања. Због тога рад на јачању родитељских и породичних капацитета је једна од најбољих превенција у заштити права дјеце, као и у борби против насиља“, казала је Вуковићева.

Нада, наша саговорница с почетка приче женама које пролазе кроз неку врсту насиља поручује да никада, ни за шта и ни за кога не треба да трпе.
- Никога не треба да мијењаш, нити икога можеш промијенити. Ко је какав, он ће увијек бити такав. Све што мислиш да ће се промијенити, неће. Ја сам на свом примјеру научила да неће. Увијек се може негдје отићи, није све црно. Увијек постоји неко коме се можеш обратити за помоћ. Важно је себе поштовати и вољети. Ја сам била заборавила на себе када сам била у заједници, а сада сам опет онаква каква сам била прије него што сам се удала. Ко је несрећан, боље се растати, него остати заједно због дјеце. Дјеца ће сигурно бити срећнија ако не живе гдје је насиље. Моја дјеца су сада срећнија. Јасно је да су нешто изгубили, а нешто добили. Најважније је да су добили свој мир. Као и ја“, нагласила је наша саговорница.

*Овај садржај је креиран у оквиру пројекта којег проводи Медиацентар у сарадњи са UN Women уредом у БиХ, и уз финансијску подршку Шведске.