Успомена на ковача Фрица
У етнолошкој збирци Музеја Семберије пажњу посјетиоцима привлачи стари мијех из ковачнице  чувеног бијељинског ковача – Фридриха Шумахера Фрица. Осим старог мијеха, који је изузетно добро очуван, ту је и наковањ  на којем је један од најстаријих бијељинских ковача, који се на онај љепши и праведнији свијет преселио прије петнаест година,  скоро седам деценија искивао  алатке и предмете од гвожђа.
  Двије године прије Фрицове смрти, 2005. године, у “Семберским новинама” смо објавили репортажу под насловом “Прошло је вријеме ковача”, у којој је забиљежено и то да је тада осамдесетпетогодишњи Фриц седамдесетак година провео уз наковањ, са чекићем у руци, присјећајући се како је својевремено ковачки занат учио од оца Конрада, у ковачници  на “дрвеној пијаци”, у бијељинском насељу Лединци.
  И данас, у овим невеселим временима пандемије вируса корона, када  свијет страхује за своје  здравље, готово пророчански одзвањају Фрицове ријечи које је изговарао сваког јутра по уласку у своју ковачницу: “ Боже помози! Од тебе не тражим ништа, осим здравља. Унапријед сам ти захвалан”.

Ковач Фриц је за живота био омиљен у граду Бијељини, волио је да се дружи и да приповиједа о животу старе Бијељине. Од њега смо сазнали да је Бијељина прије Другог свјетског рата, са неких петнаестак хиљада становника, имала шездесет до седамдесет опанчара и четрнаест ковача. Сви они су могли живјети од свога рада. Опанчара одавно нема у граду, а ковачи, уколико их и има, раде повремено и за “свој грош”. Нема више добрих ковача који би умјели отковати лемеш (рало) са плуга, јер се за то користе модерне алатке и брусилице.
За крај овог подсјећања на ковача Фрица оставили смо и сљедеће његове ријечи: “Да је до мене, руже би цвјетале по ћошковима. Али, сад је настало неко друго вријеме. Има људи који не знају кад им је доста. Сви смо ми једнаки пред Богом и ништа нећемо однијети на онај свијет. Кад би се богатство равномјерно распоредило, не би било проблема у свијету”, мудро је зборио стари ковач Фриц. 

Семберија инфо