КО ЈЕ ИГОР МИЛИЧИЋ - ТРЕНЕР КОЈИ ЈЕ ОД ПОЉСКЕ НАПРАВИО ВЕЛЕСИЛУ
Можда Игор Миличић није био јако кошаркашко име и познато свима, али за вријеме овог Евробаскета нема ко га није запамтио.
Кошаркаши Пољске направили су истинско чудо и најљепша су бајка Европског првенства. Екипа коју је Србија у групи Д декласирала са 96:69 - бориће се за медаљу.
Један од најзаслужнијих за то је дефинитивно селектор Игор Миличић (46).
Његови пулени су у осмини финала прескочили Украјину, а онда приредили сензацију и избацили браниоца трона Словенију (90:87) за прво полуфинале репрезентације Пољске на ЕП посе 50 година.
Ко није гледао посљедњу утакмицу четвртфинала, много је пропустио. Емоције, плус 23 за Пољаке, велики преокрет и повратак Словенаца, опет одлазак Пољске на 12 разлике…
Сувишно је писати колико нико није очекивао да их види у борби за медаљу, чудесни капитен Матеуш Понитка и другови су одлично знали шта раде.
Љепота кошарке стала је у посљедњу берлинску борбу за полуфинале. Све то са потписом хрватског стручњака Игора Миличића који је 20 година већ у Пољској, и као играч и као тренер о коме ће се тек причати.
Љепота је и у необичним путевима, а управо једним таквим корачао је Миличић - од Југопластике до Косова и Метохије и Пољске. Да, Косова и Метохије, јер је једне сезоне играо за Трепчу, само тамо је могао пошто је претходно у Грчкој пао на допинг тесту, а лига није припадала ФИБА.
У Сплит је стигао са 14 година, у доба када је Југопластика харала Европом и била првак. Пут га је у играчкој каријери даље водио у Њемачку, Пољску и Грчку.
Први пут је дошао у Пољску 2000. када је потписао за Полонију, затим је играо још и у Прокому, Анвилу и Кошалину, а сада је селектор.
Пут до успјеха био је филмски, живог га није мазио, али га је на крају наградио.
Играо је за јуниорску репрезентацију Хрватске која је 1994. узела европско сребро у Тел Авиву. Био је плејмејкер са одличним прегледом игре и веома добрим шутем.
Ипак, живот је за његову играчку каријеру имао неке друге планове. Прве професионалне кошаркашке кораке направио је Ријеци, брзо је прешао у Сплит, 1997. године, да би на тренингу повредио кољено и чак две године паузирао због тога, јер му је прво успостављена погрешна дијагноза, а заправо је покидао укрштене лигаменте.
Пошто у Сплиту нису могли да га чекају, Миличић је судбински завршио у Пољској и када се опоравио - постао државни првак са Анвилом.
Послије епизода у Грчкој, Турској и Русији, вратио се у Пољску, нешто га је очито вукло, и освојио је Куп са Кошалином.
Какав играчки траг је оставио у Пољској сведочи и то да је добио позив да брани боје њихове репрезентације, али због једног наступа за Хрватску није могао.
По одласку у пензију, стрпљиво је градио тренерски пут и прво је био помоћник Зорану Сретеновићу, са којим се знао још из Југопластике.
На клупама пољских тимова као што су Кошалин и Анвил (за које је и играо), односно Стал Острава је градио репутацију, што га је 2021. довело до селекторског мјеста.
Колико је кошарка његов живот говори и то да се кошарком бави сваки од тројице синова (Игор, Зоран, Тео), које је добио у браку са Пољакињом Барбаром.
И сада пише странице најљепше бајке на овом Евробаскету, па када су пали Словенци, зашто не би и Французи (петак, 17.15) за велико финале. Борба за медаљу је свакако ту, подсјећа Нова.рс.
(Независне)
Кошаркаши Пољске направили су истинско чудо и најљепша су бајка Европског првенства. Екипа коју је Србија у групи Д декласирала са 96:69 - бориће се за медаљу.
Један од најзаслужнијих за то је дефинитивно селектор Игор Миличић (46).
Његови пулени су у осмини финала прескочили Украјину, а онда приредили сензацију и избацили браниоца трона Словенију (90:87) за прво полуфинале репрезентације Пољске на ЕП посе 50 година.
Ко није гледао посљедњу утакмицу четвртфинала, много је пропустио. Емоције, плус 23 за Пољаке, велики преокрет и повратак Словенаца, опет одлазак Пољске на 12 разлике…
Сувишно је писати колико нико није очекивао да их види у борби за медаљу, чудесни капитен Матеуш Понитка и другови су одлично знали шта раде.
Љепота кошарке стала је у посљедњу берлинску борбу за полуфинале. Све то са потписом хрватског стручњака Игора Миличића који је 20 година већ у Пољској, и као играч и као тренер о коме ће се тек причати.
Љепота је и у необичним путевима, а управо једним таквим корачао је Миличић - од Југопластике до Косова и Метохије и Пољске. Да, Косова и Метохије, јер је једне сезоне играо за Трепчу, само тамо је могао пошто је претходно у Грчкој пао на допинг тесту, а лига није припадала ФИБА.
У Сплит је стигао са 14 година, у доба када је Југопластика харала Европом и била првак. Пут га је у играчкој каријери даље водио у Њемачку, Пољску и Грчку.
Први пут је дошао у Пољску 2000. када је потписао за Полонију, затим је играо још и у Прокому, Анвилу и Кошалину, а сада је селектор.
Пут до успјеха био је филмски, живог га није мазио, али га је на крају наградио.
Играо је за јуниорску репрезентацију Хрватске која је 1994. узела европско сребро у Тел Авиву. Био је плејмејкер са одличним прегледом игре и веома добрим шутем.
Ипак, живот је за његову играчку каријеру имао неке друге планове. Прве професионалне кошаркашке кораке направио је Ријеци, брзо је прешао у Сплит, 1997. године, да би на тренингу повредио кољено и чак две године паузирао због тога, јер му је прво успостављена погрешна дијагноза, а заправо је покидао укрштене лигаменте.
Пошто у Сплиту нису могли да га чекају, Миличић је судбински завршио у Пољској и када се опоравио - постао државни првак са Анвилом.
Послије епизода у Грчкој, Турској и Русији, вратио се у Пољску, нешто га је очито вукло, и освојио је Куп са Кошалином.
Какав играчки траг је оставио у Пољској сведочи и то да је добио позив да брани боје њихове репрезентације, али због једног наступа за Хрватску није могао.
По одласку у пензију, стрпљиво је градио тренерски пут и прво је био помоћник Зорану Сретеновићу, са којим се знао још из Југопластике.
На клупама пољских тимова као што су Кошалин и Анвил (за које је и играо), односно Стал Острава је градио репутацију, што га је 2021. довело до селекторског мјеста.
Колико је кошарка његов живот говори и то да се кошарком бави сваки од тројице синова (Игор, Зоран, Тео), које је добио у браку са Пољакињом Барбаром.
И сада пише странице најљепше бајке на овом Евробаскету, па када су пали Словенци, зашто не би и Французи (петак, 17.15) за велико финале. Борба за медаљу је свакако ту, подсјећа Нова.рс.
(Независне)
