У Здравственом центру у Лозници, синоћ је, око 20 часова, преминуо Александар Лечић(68), по много чему, легендарни човјек града на Штири и Јадра, Вуковог завичаја, кога је, између осталог, красила љубав према родном граду и крају и његовим људима.

Био је, као и његов старији брат Живан, сјајан фудбалер омиљеног ЛСК- како се дуго звао градски клуб, који је, као предсједник, дуго успјешно предводио њихов отац Јован.Живио је за "зелено беле", свим срцем, до посљедњег даха, а био је огорчен, када су неки скоројевићи који су једно вријеме управљали клубом, промикенили боје клуба, установљене давне 1919. када је основан.

Клуб је, на разне начине, подржавао, бодрио и волио, баш као и његов син Владимир, који је од њега наслиједио љубав према спорту, највише фудбалу, али и хуманост, родољубље и човјекољубље.У стопу га је пратила и његова, прије неколико година преминула дивна супруга Драгана, са којом, уз Владимира има и кћерку Миру, која је све најбоље "понијела" од родитеља, дједа и баба. Александар је био поносан на своју унучад Нађу и Стефана. И сви они су, уз њега били, посвећено и са пуно љубави, јер је четврт вијека био дијабетичар, осам година је био слијеп, а посљедње двије године и без једне ноге.

И такав је функционисао за чуђење и здравих људи.Непрестано је комуницирао телефоном са људима, стотине њих су му пролазили кроз кућу, као и код његових родитеља Мире и Јове.Био је међу најобавјештенијим људима у граду.Баш тако!И то и што се тиче друштвених, политичких, културних, духовних и спортских збивања...Нема ко га као врсног хроничара није волио, поштовао и цијенио.Кад би било коме требало да сазна нешто шта се догађа вртили би његов број.Што се тиче прошлости Лознице није имао тајни, а  његови преци су били комшије Вука Караџића и једни од утемељивача Вуковог сабора у Тршићу.

Учесник је минулих ратова, али и хуманиста који је стизао у многе крајеве Републике Српске, да помаже, кад је било најтеже,  тамошње људе или да их утјеши. Нема ко га на лијевој обали Дрине није знао као и на десној обали те ријеке коју је волио, као и Саву, јер је и на њој растао код родбине његове мајке Мире, у Брчком, који су били часни, угледни људи и вјерници каквих није било близу, како му је недавно посвједочио лично и владика Василије.

Радовао се, из свег срца, успјеху сваког човјека, о сваком кога је познавао бринуо је.Недавно је био јако забринут када је у саобраћају повријеђен његов и породични пријатељ, надалеко познати и чувени фудбалер Миле Милановић.Био је, поред осталог, велики пријатељ Миљана Миљанића, Илије Петковића, славног физиотерапеута Милана Ракија Аранђеловића....

Није гледао ко је које вјере и нације, Ацо је волио сваког оног ко је исказивао човјекољубље и хуманост, част и поштење, што је њега и његове најмилије одувијек красило -каже Зане Шаулић, Александров пријатељ из лозничке Мале, коју је, као и њене људе, знао "прсте" и обожавао их све од оних какав је био славни виолиниста Наиф Амзић до данашњих дана.Волио је шалу, доста и на свој рачун.Обожавао је старе градске пјесме, пратио је спорт и кад је био слинеп.У кад му је било најтеже, имао је снаге да бодри друге.
 
Велики човјек града на Штири, посљедњих дана водио је посљедњу своју, тешку животну битку, и то достојанствено, невјероватно одважно и храбро, уз подршку своје дивне днеце и пријатеља. Од синоћ га оплакује читав град и крај, Република Српска и многи наши људи који су у иностранству и којима је био годинама најбоља веза са завичајем. И, на сваком кораку може да се чује: -Један је Ацо Лечић...