Четрдесет година од оснивања пољске Солидарности
Прије 40 година, 31. аугуста 1980. године, штрајкачи у пољском бродоградилишту у Гдањску и комунистички режим потписали су историјски споразум који је омогућио успостављање Солидарности, првог независног синдиката у совјетском блоку.
Незамислив само неколико седмица раније, споразум из Гдањска постигнут је након два мјесеца друштвених немира широм Пољске, које је подстакло поскупљење меса.
Протести су се интензивирали 14. августа, када је око 17.000 радника бродоградилишта "Лењин" у Гдањску кренуло у штрајк, захтијевајући, између осталог, враћање отпуштених радника, слободу оснивања синдиката, ограничавање цензуре те ослобађање политичких затвореника.
Лех Валеса, тада 35-годишњи електричар у бродоградилишту, који је добио отказ четири године раније због активизма, прескочио је високи вањски зид, придружио се штрајкачима и ускоро постао њихов вођа, наметнувши се као харизматични говорник.
Управа бродоградилишта је брзо попустила у неколико питања, али су штрајкачи жељели више, а нарочито оснивање слободних синдиката.
"Нисам допустио да ме комунисти преваре", рекао је Валеса годинама касније.
Штрајк је попримио политичку димензију када су му се придружили интелектуалци дисиденти, који су преузели савјетодавну улогу. Радници су знали да постоји могућност крвавог гушења штрајка, јер се то догађало прије.
Дан и ноћ породице и присталице долазили би до затворених врата бродоградилишта с храном, пићем и цвијећем, пружајући штрајкачима моралну подршку. Широм Пољске одржаване су мисе као подршка штрајку.
Потпредсједник владе Мјечислав Јагиелски 22. августа водио је владину делегацију на преговоре у Гдањск. Разговори у бродоградилишту емитовани су преко звучника, а власти и штрајкачки одбор постигли су споразум 31. августа. "Нисмо добили све што смо жељели, али смо добили оно што је било могуће у тој ситуацији. Остатак ћемо добити касније", казао је Валеса.
Тим је споразумом одобрен независни синдикат, први у цијелом совјетском блоку, и предвиђено је право на штрајк, ограничење цензуре, повећање плата, преношење недјељне мисе на радио-телевизији и ослобађање политичких затвореника.
Годину и по касније генерал Војчех Јарузелски прогласио је ванредно стање како би забранио синдикат, који је до тада окупио око десет милиона чланова. Десеци хиљада синдикалних активиста је ухапшено, укључујући Валесу, који је провео у затвору једанаест мјесеци.
Синдикат је наставио у тајности с активностима, све док није легализован 1989. године, након распада совјетског блока.
Године 1983. Валеса је добио Нобелову награду за мир, прије него што је изабран за предсједника Пољске 1990. године, на првим демократским изборима у држави.
"Август 1980. био је камен-темељац пољске демократије. Солидарност је био изузетан по својој величини, стратегији ненасиља и играо је примарну улогу у деструкцији старог система", казао је историчар Александер Хал.
Агенције
Незамислив само неколико седмица раније, споразум из Гдањска постигнут је након два мјесеца друштвених немира широм Пољске, које је подстакло поскупљење меса.
Протести су се интензивирали 14. августа, када је око 17.000 радника бродоградилишта "Лењин" у Гдањску кренуло у штрајк, захтијевајући, између осталог, враћање отпуштених радника, слободу оснивања синдиката, ограничавање цензуре те ослобађање политичких затвореника.
Лех Валеса, тада 35-годишњи електричар у бродоградилишту, који је добио отказ четири године раније због активизма, прескочио је високи вањски зид, придружио се штрајкачима и ускоро постао њихов вођа, наметнувши се као харизматични говорник.
Управа бродоградилишта је брзо попустила у неколико питања, али су штрајкачи жељели више, а нарочито оснивање слободних синдиката.
"Нисам допустио да ме комунисти преваре", рекао је Валеса годинама касније.
Штрајк је попримио политичку димензију када су му се придружили интелектуалци дисиденти, који су преузели савјетодавну улогу. Радници су знали да постоји могућност крвавог гушења штрајка, јер се то догађало прије.
Дан и ноћ породице и присталице долазили би до затворених врата бродоградилишта с храном, пићем и цвијећем, пружајући штрајкачима моралну подршку. Широм Пољске одржаване су мисе као подршка штрајку.
Потпредсједник владе Мјечислав Јагиелски 22. августа водио је владину делегацију на преговоре у Гдањск. Разговори у бродоградилишту емитовани су преко звучника, а власти и штрајкачки одбор постигли су споразум 31. августа. "Нисмо добили све што смо жељели, али смо добили оно што је било могуће у тој ситуацији. Остатак ћемо добити касније", казао је Валеса.
Тим је споразумом одобрен независни синдикат, први у цијелом совјетском блоку, и предвиђено је право на штрајк, ограничење цензуре, повећање плата, преношење недјељне мисе на радио-телевизији и ослобађање политичких затвореника.
Годину и по касније генерал Војчех Јарузелски прогласио је ванредно стање како би забранио синдикат, који је до тада окупио око десет милиона чланова. Десеци хиљада синдикалних активиста је ухапшено, укључујући Валесу, који је провео у затвору једанаест мјесеци.
Синдикат је наставио у тајности с активностима, све док није легализован 1989. године, након распада совјетског блока.
Године 1983. Валеса је добио Нобелову награду за мир, прије него што је изабран за предсједника Пољске 1990. године, на првим демократским изборима у држави.
"Август 1980. био је камен-темељац пољске демократије. Солидарност је био изузетан по својој величини, стратегији ненасиља и играо је примарну улогу у деструкцији старог система", казао је историчар Александер Хал.
Агенције
