Раст цијена злата знак нове кризе?
Извор: Танјуг / Глас Српске
Објава коментара једне од водећих уредница "Фајненшел тајмса" (ФТ) о растућој цијени злата показатељ је да ово питање почиње да изазива забринутост.
Наиме, забринутост се јавља у финансијским круговима о томе шта то значи за стабилност глобалног монетарног система заснованог на америчком долару.
Чланак Ране Форухар под насловом "Злато се вратило – и има поруку за нас" почео је: "Лако је исмијавати златне бубе, али њихов тренутак је можда коначно дошао", преноси Б92 .
Она је указала на неколико непосредних фактора за раст, због чега је цијена злата ескалирала са око 1.800 долара прошле године на близу 2.400 долара. То укључује већу инфлацију у САД од очекиване, забринутост око геополитике, предсједничке изборе у САД и неизвјесност у погледу монетарне политике.
Међутим, на дјелу су били дугорочни фактори, укључујући и вишу а дуготрајнију инфлацију, која се осим "чуда продуктивности вођеног технологијом" чини реалном перспективом.
Један од главних фактора на који је указала је огромна промјена у глобалном економском поретку.
Трговинске тензије с Кином расту, а наоружавање након избијања рата у Украјини — када су САД и европске силе замрзле финансијска средства руске централне банке — довело је до "убрзаних потеза у многим земљама, посебно у Кини, за продају трезорских новчаница и куповине злата као заштиту од финансијске моћи Америке."
Оно што је назвала "помијерањем клатна" навело је многе аналитичаре да предвиде "масивни раст злата".
Два економска стратега у БНП Париба, великој европској банци, предвидјела су да би злато могло порасти са садашњег нивоа од 2.347 долара по унци – што је већ рекордно високо у монетарном смислу, иако још није прилагођено инфлацији – на 4.000 долара у "не сувише далекој будућности".
Како је рекао један од аналитичара, "ово није само ствар каматне стопе. Људи се штите од новог свијета."
Тај "нови свијет" карактерише прије свега рат и подјела на супарничке блокове како на економском тако и на политичком плану. Постоје потези бројних земаља, не само Кине, да изврше трговинска плаћања у властитим валутама и заобиђу долар.
Оно што ради Кина подсјећа на пад бреновудског система
У недавном извјештају Currency Research Associationa, цитираном у чланку, наведено је: "Кина купује злато и продаје трезорске записе, а то подсјећа на оно како су европске централне банке почеле да откупљују доларе за злато касних 1960-их, када је Бретон Вудс систем почео да се распада."
Бретонвудски систем, који је имао за циљ обнављање међународног финансијског система који је био разбијен Великом депресијом 1930-их, успоставио је амерички долар као глобалну валуту. Био је подржан златом по стопи од 35 долара по унци.
Али то је било праћено дубоком контрадикцијом која је идентификована почетком 1960-их. Функционисање система захтијевало је одлив долара из САД у остатак свијета за финансирање трговине и инвестиција. Истовремено, нагомилавање долара изван САД поткопало је њихову способност да их откупи за злато.
То у почетку није био проблем због огромне снаге САД у односу на друге велике капиталистичке силе. Али како су се те економије опоравиле од ратних разарања и увеле продуктивније индустријске методе, конкурентска надмоћ САД је еродирана.
Прекретница је наступила када је амерички трговински биланс постао негативан, што је довело до тога да је тадашњи амерички предсједник Никсон уклонио златну подршку долара 15. августа 1971. године.
Од тада, свијет послује с доларом као глобалном валутом. За разлику од злата, које утјеловљује вриједност, папирни долари немају суштинску вриједност. Они могу да функционишу као свјетски новац, олакшавајући трговину, инвестиције, кредите и дјелујући као складиште вриједности у мјери у којој су подржани економском моћи америчке државе и њеног финансијског система.
Пад америчке моћи
Та моћ се, међутим, сада све више доводи у питање. Јако га је потресла глобална финансијска криза 2008. године, настала у оргији шпекулација америчких банака, које би, да није било масовне интервенције Федералних резерви, довеле до колапса свјетског финансијског система.
Од тада је долар доживио нове велике шокове, укључујући март 2020. на почетку пандемије. Тржиште америчког трезора замрзнуло се на неколико дана – није било купаца за амерички дуг, наводно најсигурнију финансијску имовину на свијету – и Фед је морао поново да интервенише у износу од око 4 билиона долара.
Улога америчког долара дала је огромне предности америчком империјализму. То му је омогућило да нагомила дефиците и дугове, од којих је велики дио коришћен за финансирање војне потрошње и ратова, на начин који није могућ ни једној другој економији.
Сада постоје врло јасне индиције да се као резултат овог процеса спрема нова криза која има паралеле са оном која се догодила 1971. године, али на много вишем нивоу.
Као што је Форухар напоменула у свом коментару, понављајући осјећаје изражене на највишим нивоима америчког финансијског система, укључујући предсједника Феда Џерома Пауела, гомилање дуга америчке владе "брзо постаје неодрживо".
Пријети монетизација и хаос?
"Најновије пројекције Конгресног одбора за буџет (ЦБО) предвиђају амерички дуг на 99 одсто БДП-а на крају ове године, и предвиђају да достигне 172 одсто до 2054. Ако се то догоди, резултат би била монетизација (ситуација у којој би имовина заснована на дугу у суштини постала безвриједна), инфлација, финансијска репресија и период екстремног хаоса у монетарној политици и тржиштима.”
Таква ситуација није 30 година касније, већ је у великој мјери нова данашња реалност због убрзаног раста планине дуга. Када су каматне стопе биле близу нуле, због Федовог програма квантитативног попуштања, проблем је могао бити покривен.
Не више, са стопом Феда од око 5 одсто, највишом у посљедњих 20 година.
Према ЦБО-у, амерички буџетски дефицит ће порасти за скоро двије трећине у наредној деценији, са 1,6 билиона долара на 2,6 билиона долара, при чему три четвртине тог повећања долази од рачуна за камате, што га чини већом компонентом од надуваног војног буџета.
На потенцијал за финансијску кризу у блиској будућности указао је и директор ЦБО-а Филип Свагел у интервјуу за ФТ прошлог мјесеца.
Он је рекао да је америчка фискална ситуација на путањи "без преседана", повећавајући ризик од финансијске кризе у стилу Лиз Трус када је краткотрајна британска премијерка покушала да финансира смањење пореза за корпорације и богате у септембру 2022. повећањем дугова.
Постоје одлучујућа друштвена, економска и политичка – односно класна питања – у садашњој ситуацији.
Понекад се чини да финансијски систем функционише негдје далеко изнад свакодневног живота, чак поприма неку врсту илузорног карактера јер централне банке стварају новац ни из чега притиском на дугме компјутера. Међутим, у коначној анализи, то зависи од вриједности која се може извући учинком радничке класе у реалној економији.
Као што су горка искуства из 2008. године показала, финансијска криза значи широке нападе на плате, уништавање радних мјеста и свођење виталних социјалних услуга.
Још једна криза, за коју се стварају сви услови, донијеће још дубљи пад. Један од знакова упозорења је растућа цијена злата – историјски одређеног крајњег складишта вриједности.
На то не могу да одговоре радници на нивоу фабрике или радног мјеста у борби против појединачних послодаваца.
Мора се суочити са политичком стратегијом цијеле радничке класе усмјереном ка капиталистичком профитном систему у цјелини, усмјереној на његово рушење као полазну тачку за развој социјализма, наводи се у ауторском тексту Ника Бимса, члана међународног уредничког одбора World Socialist Web Sitea, који преноси Инвеститор.
Објава коментара једне од водећих уредница "Фајненшел тајмса" (ФТ) о растућој цијени злата показатељ је да ово питање почиње да изазива забринутост.
Наиме, забринутост се јавља у финансијским круговима о томе шта то значи за стабилност глобалног монетарног система заснованог на америчком долару.
Чланак Ране Форухар под насловом "Злато се вратило – и има поруку за нас" почео је: "Лако је исмијавати златне бубе, али њихов тренутак је можда коначно дошао", преноси Б92 .
Она је указала на неколико непосредних фактора за раст, због чега је цијена злата ескалирала са око 1.800 долара прошле године на близу 2.400 долара. То укључује већу инфлацију у САД од очекиване, забринутост око геополитике, предсједничке изборе у САД и неизвјесност у погледу монетарне политике.
Међутим, на дјелу су били дугорочни фактори, укључујући и вишу а дуготрајнију инфлацију, која се осим "чуда продуктивности вођеног технологијом" чини реалном перспективом.
Један од главних фактора на који је указала је огромна промјена у глобалном економском поретку.
Трговинске тензије с Кином расту, а наоружавање након избијања рата у Украјини — када су САД и европске силе замрзле финансијска средства руске централне банке — довело је до "убрзаних потеза у многим земљама, посебно у Кини, за продају трезорских новчаница и куповине злата као заштиту од финансијске моћи Америке."
Оно што је назвала "помијерањем клатна" навело је многе аналитичаре да предвиде "масивни раст злата".
Два економска стратега у БНП Париба, великој европској банци, предвидјела су да би злато могло порасти са садашњег нивоа од 2.347 долара по унци – што је већ рекордно високо у монетарном смислу, иако још није прилагођено инфлацији – на 4.000 долара у "не сувише далекој будућности".
Како је рекао један од аналитичара, "ово није само ствар каматне стопе. Људи се штите од новог свијета."
Тај "нови свијет" карактерише прије свега рат и подјела на супарничке блокове како на економском тако и на политичком плану. Постоје потези бројних земаља, не само Кине, да изврше трговинска плаћања у властитим валутама и заобиђу долар.
Оно што ради Кина подсјећа на пад бреновудског система
У недавном извјештају Currency Research Associationa, цитираном у чланку, наведено је: "Кина купује злато и продаје трезорске записе, а то подсјећа на оно како су европске централне банке почеле да откупљују доларе за злато касних 1960-их, када је Бретон Вудс систем почео да се распада."
Бретонвудски систем, који је имао за циљ обнављање међународног финансијског система који је био разбијен Великом депресијом 1930-их, успоставио је амерички долар као глобалну валуту. Био је подржан златом по стопи од 35 долара по унци.
Али то је било праћено дубоком контрадикцијом која је идентификована почетком 1960-их. Функционисање система захтијевало је одлив долара из САД у остатак свијета за финансирање трговине и инвестиција. Истовремено, нагомилавање долара изван САД поткопало је њихову способност да их откупи за злато.
То у почетку није био проблем због огромне снаге САД у односу на друге велике капиталистичке силе. Али како су се те економије опоравиле од ратних разарања и увеле продуктивније индустријске методе, конкурентска надмоћ САД је еродирана.
Прекретница је наступила када је амерички трговински биланс постао негативан, што је довело до тога да је тадашњи амерички предсједник Никсон уклонио златну подршку долара 15. августа 1971. године.
Од тада, свијет послује с доларом као глобалном валутом. За разлику од злата, које утјеловљује вриједност, папирни долари немају суштинску вриједност. Они могу да функционишу као свјетски новац, олакшавајући трговину, инвестиције, кредите и дјелујући као складиште вриједности у мјери у којој су подржани економском моћи америчке државе и њеног финансијског система.
Пад америчке моћи
Та моћ се, међутим, сада све више доводи у питање. Јако га је потресла глобална финансијска криза 2008. године, настала у оргији шпекулација америчких банака, које би, да није било масовне интервенције Федералних резерви, довеле до колапса свјетског финансијског система.
Од тада је долар доживио нове велике шокове, укључујући март 2020. на почетку пандемије. Тржиште америчког трезора замрзнуло се на неколико дана – није било купаца за амерички дуг, наводно најсигурнију финансијску имовину на свијету – и Фед је морао поново да интервенише у износу од око 4 билиона долара.
Улога америчког долара дала је огромне предности америчком империјализму. То му је омогућило да нагомила дефиците и дугове, од којих је велики дио коришћен за финансирање војне потрошње и ратова, на начин који није могућ ни једној другој економији.
Сада постоје врло јасне индиције да се као резултат овог процеса спрема нова криза која има паралеле са оном која се догодила 1971. године, али на много вишем нивоу.
Као што је Форухар напоменула у свом коментару, понављајући осјећаје изражене на највишим нивоима америчког финансијског система, укључујући предсједника Феда Џерома Пауела, гомилање дуга америчке владе "брзо постаје неодрживо".
Пријети монетизација и хаос?
"Најновије пројекције Конгресног одбора за буџет (ЦБО) предвиђају амерички дуг на 99 одсто БДП-а на крају ове године, и предвиђају да достигне 172 одсто до 2054. Ако се то догоди, резултат би била монетизација (ситуација у којој би имовина заснована на дугу у суштини постала безвриједна), инфлација, финансијска репресија и период екстремног хаоса у монетарној политици и тржиштима.”
Таква ситуација није 30 година касније, већ је у великој мјери нова данашња реалност због убрзаног раста планине дуга. Када су каматне стопе биле близу нуле, због Федовог програма квантитативног попуштања, проблем је могао бити покривен.
Не више, са стопом Феда од око 5 одсто, највишом у посљедњих 20 година.
Према ЦБО-у, амерички буџетски дефицит ће порасти за скоро двије трећине у наредној деценији, са 1,6 билиона долара на 2,6 билиона долара, при чему три четвртине тог повећања долази од рачуна за камате, што га чини већом компонентом од надуваног војног буџета.
На потенцијал за финансијску кризу у блиској будућности указао је и директор ЦБО-а Филип Свагел у интервјуу за ФТ прошлог мјесеца.
Он је рекао да је америчка фискална ситуација на путањи "без преседана", повећавајући ризик од финансијске кризе у стилу Лиз Трус када је краткотрајна британска премијерка покушала да финансира смањење пореза за корпорације и богате у септембру 2022. повећањем дугова.
Постоје одлучујућа друштвена, економска и политичка – односно класна питања – у садашњој ситуацији.
Понекад се чини да финансијски систем функционише негдје далеко изнад свакодневног живота, чак поприма неку врсту илузорног карактера јер централне банке стварају новац ни из чега притиском на дугме компјутера. Међутим, у коначној анализи, то зависи од вриједности која се може извући учинком радничке класе у реалној економији.
Као што су горка искуства из 2008. године показала, финансијска криза значи широке нападе на плате, уништавање радних мјеста и свођење виталних социјалних услуга.
Још једна криза, за коју се стварају сви услови, донијеће још дубљи пад. Један од знакова упозорења је растућа цијена злата – историјски одређеног крајњег складишта вриједности.
На то не могу да одговоре радници на нивоу фабрике или радног мјеста у борби против појединачних послодаваца.
Мора се суочити са политичком стратегијом цијеле радничке класе усмјереном ка капиталистичком профитном систему у цјелини, усмјереној на његово рушење као полазну тачку за развој социјализма, наводи се у ауторском тексту Ника Бимса, члана међународног уредничког одбора World Socialist Web Sitea, који преноси Инвеститор.
