Сваке године у Њемачкој у пензију оде 30.000 возача камиона. Шпедиције очајнички траже раднике, али на тржишту их нема. Сада се јавља идеја да жене попуне ту празнину, а ево како би то изгледало.

Жена која хоће да професионално вози камион можда то не може да ради ако нема ноншаланцију једне Кати Радке. Она од раног јутра електричним виљушкаром попут мрава вијуга кроз тијесне пролазе између рафова складишта шпедиције у Ешвајлеру код Ахена. Свуда око ње су брда пакета на дрвеним палетама, пише Дојче веле.

– То је сада моје вријеме, мој хоби – објашњава ова мајка четворо дјеце и пали мотор камиона.

Кати Радке је већ дуго на ногама. Прво је пробудила своју дјецу стару четири, седам, девет и 16 година, припремила им доручак и сендвиче “за касније”, па их одвезла у вртић и школу. Многи други би се жалили због толико обавеза, али Радкеова не зна за жалопојке.

– Жена не смије да дозволи да је убједе да не може да споји обавезе и породицу. Треба да истјера своје и да се не обазире на оно што други причају – каже, не без поноса.

Данас она превози металне решетке, гумене бомбоне за једну продавницу и 1.200 килограма специјалног лијепка. Радке живи свој сан.

– Нека дјеца су се играла Лего-коцкицама, а ја сам се играла камиончићима – присјећа се ова вриједна радница. Сједење за воланом јој је, каже, увијек давало осјећај слободе.

Мир, таленат за организацију и љубазност су особине без којих се не може ако човјек жели да се бави тим послом. А најважније је да се посао мора вољети, у супротном је човјек на погрешном мјесту. Проблем са браншом је у томе што све мање људи воли тај посао и недостатак радне снаге ствара велике проблеме.
 
Очајнички тражећи возача

То најбоље знају људи као што је Хајди Радлер. Када је 1999. почела да ради у шпедицији Хинцен, то је била мала породична фирма са малом канцеларијом и осморицом возача. Двадесет година касније, има 90 возача који крстаре по широкој области око Келна. Но, возаче је све теже наћи: “Конкуренција је оштра, тешко је наћи поуздане људе, а тешко је и сачувати добре возаче”, жали се асистенткиња директора.

Трећина возача камиона у Њемачкој је старија од 55 година. Према једном истраживању Свјетске банке, за десет година би овој земљи могло да недостаје око 150.000 возача и то је рупа коју не могу да попуне ни возачи из Источне Европе. Бранша има акутан проблем са подмлатком. Раније је њемачка војска обучавала возаче камиона, и они су одмах послије тога могли да почну рад у некој шпедицији. Тога више нема.

– Морате да се школујете три године или да приватно платите возачку дозволу. То кошта између 4.000 и 5.000 евра, ко има толико новца? – пита Радлерова. А и будућност вожње као такве је неизвесна, много се говори о такозваним аутономним возилима. Већ за неколико година би на њемачким путевима могло да буде много камиона без возача.
Без возачица као што је Кати Радке, Њемачка не би функционисала. Они су мали, али важан зупчаник у гигантској логистичкој машини у којој се куповина преко интернета стално повећава, јер свако жели да добије пакет што прије, ако може, чим се поруџбина потврди кликом миша!

И поред тога, возачи немају добар имиџ.

– Позив возача теретног возила није признат каже и Хајди Радлер, то значи да их на аутопутевима сви сматрају сметњом и нечим што само производи застоје и загађује животну средину. Зато је њена шпедиција одлучила да обучи једну жену за тај посао и запосли је, иако она има четворо дјеце.

(дw.цом)