За Семберија инфо - Младен Василић

У разговору с новинаром Владимиром Митрићем, који је прије 31. годину дочекао православну Нову годину на првој линији одбране, отворила су се врата сјећања на драматичне тренутке рата и храброст људи који су дијелили та тешка времена. 

Митрић се сјећа тренутка као да су се догодили јуче, иако су прошле три деценије. „Само дан прије тога, на истом мјесту на Парлогу, недалеко од Зворника, тешко је повријеђен тадашњи командант Зворничке бригаде, претходник Винка Пандуревића. Ситуација је била драматична, више се о томе ћутало него говорило“, каже Митрић. 

Упркос ризику по сопствени живот, Митрић се одлучио на професионални задатак и оде тамо гдје је било најтеже. 

„Дубоко сам у себи имао осјећај да мој живот није вриједнији од живота тих људи, који су већ изгубили много боље од мене“, истиче новинар. 

Митрић није непознат ризицима, будући да је био с људима током пада Кравице и био уз оне који су успјели да избјегну. Тада је тјешио старе људе, свјестан туге која до неба иде када Србин, горштак, заплаче. „Сада ме душа боли“, додаје он. 

Након посјете првој линији, Митрић се сјећа тренутка када су свратили у Бању Ковиљачу, гдје су људи славили Српску Нову годину. „Тешко је људском мозгу да разлучи о тим и таквим временима, о рату који је био планирани хаос“, истиче Митрић. 

​

„Рекао сам тада себи да, ако доживим да прође рат, никада нећу дозволити себи да се удаљим од тих људи који су били на линији, а не на неким радним обавезама у цивилству, гдје су неки већ згртали силне паре, а неки се спремали то да учине, а да нису осјетили барута. Да буде црње, тада сам у Зворнику из круга оних који су били утицајни као цивили чуо њима омиљену поруку: – ‘Газда даје у рат волове, а сиромах синове’. Многи дојучерашњи биједници, користећи рат, постали су пребогати и понашају се по оној народној ‘нашла се вила у чем није била’. Писао сам неуморно о таквим људима, ономе што они чине док други гину, али доживио да њих, као тобожње финансијере рата без којих се не може, из врха РС назову ‘херојима рата’. Тада сам још више био сигуран да је мој свијет тих људи са линије, којима није до рата, али јесте до слободе и мира. И то су људи који нису имали везе да остану у цивилу. Рекао бих да су то нормални људи какви су сачували и изградили Републику Српску. Профитери је нису изградили, они је не могу ни да сачувају. Сигурно не могу. Они само играју игру да сачувају своја енормна блага, отета од уста и из руку народа. Такви калкуланти и манипулативни спремни су за све. Код њих су пуна уста родољубља, али у срцима ништа од тога немају. Имају само похлепу. Жарку жељу да краду и даље. По сваку цијену под плаштом патриотизма. И тако је и било са мном и тако је и дан данас. Нас ратних репортера је било мало. Сви смо се познавали. Чим је утихнуо рат, на сцену ступају многе наше колеге за које је скоро природно да буду подршка лажним патриотама. Имао сам многе сукобе, судске поступке, доживио многе пријетње, вријеђали су ме преко својих удбашких таблоида попут ‘Прста’… Нису ме могли да ‘поправе’. Ни тада ни било кад. Оне са линије поштујем, са многима имам контакте, мртвима редовно палим свијеће. Из тог миљеа ријетко кад видим на свечаностима, а има живих хероја. И те како их има. Дошли су други на њихова мјеста. Тако и они који о њима извјештавају. Борим се кад год могу да не идем на такве скупове да ми буде мука.“ 

Митрићева прича свједочи о храбрости, патњи и невољи војника који су мјесецима проводили вријеме на дебелом минусу, далеко од својих домова. Неки од њих нису могли ни Божић прославити у својим кућама, јер су злочини противника били још жустрији током тих дана. 

„Сјећам се и сјећаћу се тих времена као тешких и мучних, али као нечег невероватно великог у срцима тих људи, који су дали све од себе, прије свега, за слободу и мир. Сачували су и изградили Републику Српску. Њима припадају све заслуге за Републику Српску каква је данас. Морам да кажем да је била боља квалификациона структура три пута у рововима него међу онима који су рат провели као цивили. После ће такви, цивили, да оптуже те мученике за екстремисте, националисте… И судови тако раде. Хапсе их скоро редом, осуђују на доживотне робије. Многи који се бране са слободе немају пара ни да оду на суђења у Сарајево, али морају. Други, не знам зашто важнији, којима су ови људи били потчињени, добијају силне паре… И они и њихове породице су збринути, док остали, много бољи од њих, грцају у биједи. Сјећам се једног „великог команданта“ који је тражио да се, по сваку цијену, освоји један вис код Кисеља, код Зворника. Ништа није било стратешки важно, али су зато гинули млади људи. Тражио је „велики командант“ да се иде до краја по сваку цијену. Цијена је била висока. У животима младих људи. Кад је све завршено, потчињени га обавештавају да је вис освојен, а он хладно одговара: – У реду! То су ми команданти у локалу свједочили. И како не би разликовао људе. И не пада ми на памет да ме се неко сјети као репортера са прве линије. Како би ме се ко сјети кад, поред осталог, све ове године свједочим о таквим и сличним догађајима. Испод достојанства ми је да причам ко све пише књиге о рату, како и зашто. То је наша сурова стварност“, закључује Митрић.