Курбан-бајрам је други од два вјерска празника који прослављају муслимани широм свијета. Он представља поштовање воље Ибрахима да жртвује свога сина, као чин покорности Божијој вољи, прије него што је Бог интервенисао преко свог анђела Џибрила, који га је обавијестио да је жртва већ примљена. Месо жртвоване животиње се дијели на три дијела. Породица задржава једну трећину; другу трећину дају родбини, пријатељима и комшијама; трећа трећина се даје сиромашнима и угроженима.

Курбан-бајрам је посљедњи од два бајрамска празника, а први је Рамазански бајрам. Ријеч „бајрам” значи „свечани празник”.

Прослава Курбан-бајрама почиње доласком ходочасника на хаџилук, од планине Арафат, која се налази источно од Меке. Дани бајрама су записани у Хадису као „дани сјећања”.

Према вјеровању, око 2000. године прије нове ере Бог је на земљу послао једног свог роба на подручју Сумера, у граду Уру, када су се људи покоравали својим идолима и киповима који им нису могли помоћи, а нити су им могли икако одмоћи. Послао га је с Истином у једнога Бога. Тај човјек био је Ибрахим (Абрахам). Његов пут није био лаган. Пут истине посут је трњем и тешкоћама разних врста, па тако све до своје највише старости када је већ губио наду, није могао добити сина са својом женом Саром. Тада су се одлучили на, у то вријеме регуларан обичај, како му Сара није давала дијете, да нађе жену која ће му подарити дијете. Била је то Хаџера и она је родила Исмаила. Он ће бити праотац арапског народа. Али Ибрахима је чекало велико изненађење. Дочекале су га „тројица“ и обавијестила да ће Сара родити дијете на што се она насмијала, јер како да она тако стара роди, на шта су они рекли да ће она родити и да ће то бити мушко и да ће га назвати Исак, што на старо-хебрејском значи смијешак.

Од њега ће потећи Јевреји. Ибрахим је тако срећно живио све до тренутка када му је Он заповиједио да жртвује свог сина Исмаила. Ибрахим је кренуо да га послуша, али када је Бог видио да је Ибрахим спреман да убије свог прворођеног сина зарад заповијести коју је он наредио, као велико искушење, зауставио је егзекуцију и умјесто Исмаила поставио је овна као жртву. Од тог дана, па све до сада муслимани (они који су предани Божијој вољи) извршавају заповијест жртвовања курбана. То је најчешће овца, по могућности, али то може бити и противвриједност у новцу којим ће се купити месо којим ће се жртвовати те овце. Месо се раздијели на трећину, тако да једна трећина иде родбини, једна сиромашнима и једна трећина ономе којима је највише потребно. Курбан коље онај који има материјалне могућности за то, ако не може, то му није гријех.

Сама симболика курбан бајрама темељи се на жртви и богобојазности, жртву коју је Ибрахим требало да принесе тешко да би могао да учини било ко без чврсте вјере. За ту богобојазност коју је показао Бог је Абрахама издигао као Његовог пријатеља и обећао му богату земљу и велико потомство и заиста данас све три велике цивилизације, западна као хришћанска, јеврејска и исламска имају заједничког праоца Адама, а од Ибрахима коју спомиње и Стари завјет и Куран још ближег сродника.

​ Сама сврха курбана је поново проживјети ослобођење заробљавањем себе Божијом ријечју, његовом вољом и Законом.