Када је Џо Симан, градски планер за град Кохоес у Њујорку, на Гуглу (Google) пронашао израз "плутајућа соларна енергија", није ни знао да тако нешто постоји.

Оно што је знао је да је његовом малом граду Сајревилу у САД био потребан приступачан начин да добије струју и да нема слободног земљишта за постављање соларних панела. Али гледајући мапу, схватио је: "Имамо овај резервоар за воду од 5,6 хектара".

Симан је убрзо открио да ова водена површина може да прими довољно соларних панела за напајање свих општинских зграда и уличне расвјете и да на тај начин град може да уштеди више од 500.000 долара сваке године.

Он је наишао на облик чисте енергије која се нагло повећава. Плутајући системи соларних панела постају хит у Сједињеним Државама након брзог раста у Азији. Они су атрактивни не само због своје чисте снаге и недостатка еколошког отиска на земљи, већ и због тога што штеде воду спречавајући испаравање.

Студија објављена у часопису Натуре Сустаинабилити у марту открила је да хиљаде градова - више од 6.000 у 124 земље - могу да произведу количину једнаку свим њиховим потребама за електричном енергијом користећи плутајућу соларну енергију.

Управо то га чини рјешењем које треба схватити озбиљно. У том процесу, могли би да се уштеди довољно воде да сваке године напуне 40 милиона олимпијских базена.

Концепт плутајуће соларне енергије је једноставан: причврстите панеле на сплавове тако да плутају по води, умјесто да блокирају земљиште које би се могло користити за пољопривреду или зграде.

Панели су запечаћени и затварају површину воде као поклопац који испаравање своди на скоро нулу, што је предност од које имају користи региони погођени сушом, попут Калифорније.

Вода такође одржава панеле хладним, омогућавајући им да генеришу више електричне енергије од својих копнених пандана, који губе ефикасност када постану претопли.



Телеграф / Независне