Политика изазивања страха код грађана, а коју примјењује дио овдашњих политичких странака, тренутно је један од ријетких начина да становништво масовно изађе на протесте, сматрају стручњаци.

Један од примјера су, како истичу наши саговорници, сцене које су у понедјељак забиљежене у Сарајеву, гдје су се хиљаде људи окупиле након што су се појавиле спекулације да би Кристијан Шмит, високи представник којег Српска не признаје, могао наметнути измјене Изборног закона.

Занимљиво, грађане су данима прије тога на овај бунт позивали представници политичких странака из ФБиХ.
Штавише, бројни политичари су и изашли на протест, као што су, рецимо, Бакир Изетбеговић, лидер СДА, Нермин Никшић, предсједник СДП-а, Фахрудин Радончић, лидер СББ-а, градоначелник Зенице Фуад Касумовић, заједнички кандидат опозиције за члана Предсједништва Денис Бећировић и многи други.

Истовремено, аналитичари примјећују да је грађане, у том броју, тешко окупити на улици када, рецимо, цијене горива оду у небо, или када политичари сами себи драстично подигну плате. Синдикалци, коментаришући протест у Сарајеву, напомињу још једну компоненту, гдје, како кажу, спадају они који су преко странке добили посао, па морају да то оправдају и изађу на улице.

Социолог Драго Вуковић, редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву, каже да је вријеме револуција којим се мијења власт дефинитивно прошло, те да масовни протести у Сарајеву нису социјалне природе, што би било логично у БиХ, која је у озбиљној и економској и социјалној кризи.
"Та криза је толико јака да би било логично да се појаве неки бунтови народа, оно што се некада звало народним револуцијама", истиче Вуковић за "Независне новине".

Он је додао да је политика дефинитивно најдоминантнији облик дјеловања у друштву.
"Наша политика је још увијек питање свих питања, питање живота и смрти. Мислим да то што се тамо појавио Изетбеговић и други лидери показује каква је то врста протеста. Ово је изборна година, Бакир Изетбеговић овим протестима врши предизборну кампању,  прикупља политичке поене и то на причи која је позната у БиХ, а то је прича страхова, прича непоштовања жртава и тако даље", наводи Вуковић.

Тања Топић, политички аналитичар, подсјећа да грађани нису изашли да протестују, рецимо, због инфлације, или када су парламентарци себи повећали примања за износ нечије плате или пензије.
"Дефинитивно се показује да су политичке партије још, а погово ове са етнонационалним предзнаком, господари ставова и мишљења већине грађана у БиХ", рекла је Топићева за "Независне новине".
Она такође оцјењује да је исправно рећи и да грађане на протесте мобилише само политика изазивања страха.
"Етнонационалне политике годинама суверено владају на производњи страха. Обично је то производња страха или од међународног фактора, или од других етничких скупина, и то је управо тај најбољи фактор за мобилизацију и хомогенизацију", каже Топићева.
​
Селведин Шаторовић из Савеза самосталних синдиката БиХ каже да су људи у фази летаргичности и између бунта односно борбе за боље сутра и одласка ван граница БиХ бирају ову другу, лакшу варијанту.
"Постоји и један механизам гдје морају изаћи на протесте људи које су политичке партије задужиле, које дугују партијама радно мјесто. Онда сходно томе ти људи морају изаћи на протесте и наводно показивати вољу грађана", наводи Шаторовић.


Независне новине