БАЊАЛУКА - Јавно обраћање загребачких бискупа предвођених надбискупом Јосипом Бозанићем, у којем они покушавају негирати историјске чињенице о злочинима у вријеме НДХ, само је наставак безочне и срамотне кампање којом се жели извршити ревизионизам и исписати нова хрватска историја према којој су усташе биле “свеци”, не злочинци.

Каже ово за “Глас Српске” директор Института за новију историју Србије Миле Бјелајац коментаришући посљедњи иступ великодостојника хрватске Католичке цркве у којем они негирају да је у Јастребарском и Сиску био логор за дјецу у Другом свјетском рату, већ тврде да је то, у ствари, како кажу, било “прихватилиште”.

У опширном отвореном писму бискупа упућеном на адресу патријарха Порфирија, они Сабор СПЦ оптужују да је доносећи одлуку да 13. јул буде дан обиљежавања Свете дјеце новомученика јастребарских и сисачких - “прихватио реторику и комунистичку пропаганду” која је, како тврде, “препуна неистина и манипулација којима се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања дјеце које су хиљаде, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасене од смрти и преживјеле тешке ратне прилике”. Бискупи су на крају исказали и “огорчење” што СПЦ “клевеће надбискупа Алојза Степинца”.

Бјелајац подсјећа да је овом писму и обраћању СПЦ претходила промоција књиге “Идеологија и пропаганда великосрпског геноцида над Хрватима” контроверзног историчара Стјепана Лоза која је одржана прије неколико дана у Хрватском државном архиву, а у којој се тврди како су Срби починили геноцид, те за то “оклеветали недужне Хрвате”.

- И ово што сада ови бискупи наводе је на трагу срамног ревизионизма. Подсетио бих да је пре пар година урађен и документарни филм “Дечије прихватилиште Сисак”. Али оно што треба рећи свим тим високим великодостојницима, квазиисторичарима, па и тамошњој јавности која, на срећу, није сва заражена тим лудилом, јесте да постоје многи извештаји и документа о усташким злочинима, па и оним везаним за дечје логоре. Постоје сведочења људи који су ослобађали овај логор. Шта ћемо с њима - запитао се Бјелајац.

Шта ћемо са, како је истакао, сликама из тог периода, које илуструју сва страдања те деце. Шта ћемо са конкретним именима и презименима деце, али и часних сестара које су тобож бринуле о њима.

- Шта ћемо са дневником Диане Будисављевић, из ког се може видети шта је она све покушавала урадити како би спасла ту несретну децу из логора. То је вероватно и најбоље сведочење да ли је то био логор или прихватилиште - додао је Бјелајац.

Подсјећања ради, и хрватска историчарка Наташа Матаушић, која је докторирала на тему “Диана Будисављевић и грађанска акција спасавања дјеце жртава усташког режима”, у свом посљедњем интервју за “Глас Српске” изнијела је категоричан став како се није радило о “прихватилиштима”, већ класичним усташким логорима за српску дјецу. 

- Када се прича о овом наводном прихватилишту, заборављају се неке ствари које су и те како важне. Зашто су та дјеца завршила у “прихватилишту”? Гдје су њихови родитељи? Зашто их је требало спасавати и од кога? Ова питања заобилазе се у широком луку иако су одговори добро познати - истакла је тада ова хрватска историчарка наводећи да је готово свако шесто дијете допремљено у усташки логор у Сиску умрло због небриге, недостатка хране и лијекова.

Према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске, само у “Јастребарском” је било заточено 3.336 дјеце, углавном поријеклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истом извору, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 449 деце, а до његовог затварања укупно 768.

Фрустрација због Степинца

Према ријечима историчара Александра Раковића, ово писмо представља одраз фрустрације ових бискупа, јер нису успјели у канонизацији надбискупа Алојзија Степинца.

- Они су таман мислили да ће до тога доћи и да ће црква бити амнестирана за улогу у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. Међутим, то се није догодило - каже Раковић додајући да је Римокатоличка црква у Хрватској била и остала носилац лажирања историје.


Глас Српске