У хрватском туризму дуго је важило правило: ако ти нећеш посао, има ко хоће… Али сада више нема ко хоће. Пресушила је и сезонска радна снага из Србије или БиХ.

У очи туристичке сезоне у Хрватској поново су гласне старе жалопојке. Процјењује се да ће и овог љета недостајати око 35.000 конобара, кувара, собара, рецепционера…

Те вијести долазе уз одређено изненађење, премда изненађења не би смјело да буде – ово је хроничан хрватски проблем, пише Дојче Веле (ДW).

Енигме нема: Хрвати у напону радног вијека масовно одлазе на Запад гдје раде за веће новце. Нема више радне снаге у сиромашнијој Славонији да се љети пресели на Јадран, али је нема довољно ни у БиХ, Србији, Македонији.

Исцрпљен је кадровски басен у непосредном сусједству, па се све више посеже за попуном из Азије, као и раније у сектору грађевинарства: Непал, Филипини, Индија…

– Годинама сам узалуд упозоравао на тај проблем у туризму. Но приступ нам је стихијски, а чуђење сваки пут исто, мада је и проблем исти. Чудни смо у ствари ми који се тако чудимо – каже за ДW Дамир Крешић, директор Института за туризам у Загребу.

Крешић могуће рјешење види у озбиљном подухвату државе, послодаваца и синдиката – да се изради нова стратегија за цијелу економију, па види колико радника из које струке треба земљи.

Јер, каже, увоз сезонске радне снаге из Азије показује недостатке. – Показује се да нису добро решење за наше угоститеље, али сад већ немамо много избора, барем не за ову и сљедећу сезону – прича Крешић.

– Немам ништа против људи с другог континента, да будем јасан. Они могу бити марљивији или поштенији радници од нас самих, нема ту правила. Проблем је услужна индустрија у којој хрватски радник овдје увијек нуди квалитетније аутентично искуство домаћинства – каже Крешић.

При томе је Хрватска у најближем сусједству могла да види своју будућност. Рецимо, Владимир Благојевић, портпарол Привредне коморе Републике Српске, изјавио је да нема гране којој у овом трену не недостаје радна снага.

Многе је привукла гравитациона сила хрватског туристичког тржишта. Тако из Требиња, града с око 30.000 становника, љети и по двије хиљаде људи одлази на рад у оближњи Дубровник.

Тај се сусједов проблем није видио из Хрватске, све док хрватско тржиште није застењало усљед исте невоље.

– Будућност се ипак не гради на увозу радне снаге, а без домаћих радника нема ни одрживог развоја – сматра Горан Рихељ, уредник туристичког портала ХрТуризам.хр.

– Годинама се упозоравало на проблем малих плата у туризму, додао је он за ДW, „као и јако лошим радним условима. Но владала је мантра – ако нећеш ти, има ко хоће. Сада се то вратило као бумеранг. Отвориле су се границе, и балон је пукао, а сад се сви чуде.“

Рихељ каже да Хрватска није стратешки приступила тако дубоком проблему.

– Како стални сезонац може планирати будућност, породицу, купити стан, аутомобил? Како неко може да радити седам дана недјељно, без дана слободног, а причамо о туризму гдје је услуга императив? – пита он.

Према ријечима овог новинара, и ниво услуге нужно пада када радници нису обучени и немају искуство. Рихељ се онда пита: „Како оправдати цијену смјештаја с лошом услугом и изведбом?“
​
(Српска Инфо)