Тамбураши и тамбурашка пракса „најмлађи” су у низу уписаних у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. На тој ниски бисера наше баштине, која почиње славом као ритуалним породичним празником, а даље се на њој нижу ђурђевданска молитва, пастирско јело белмуж, изливање и паљење ратарских свијећа, пиротски качкаваљ и ћилимарство, филигрански и други традиционални занати и обичаји, тамбураши су под бројем 54.

У регистар су уписани у октобру, одлуком Националног комитета за нематеријално културно наслеђе, на иницијативу етнолошког одјељења Музеја Војводине, а прикупљање документације за упис почело је крајем 2019. године.

Tамбурашка пракса је овдје описана као групно музицирање на трзачким инструментима и дио традиције модерног доба, приближно последња два вијека, прије свега у Војводини, као и на подручјима Крагујевца, Шапца, Београда и других градова и мјеста.

Свира се најчешће у бандама или ансамблима до осам музичара и у малим оркестрима са осам-петнаест чланова, док се велики оркести појављују у новије вријеме као институционализоване форме. Инструменти се називају: прим или бисерница, а-басприм (а-брач), е-басприм (е-брач), тамбурашко чело, контра (бугарија), тамбурашки бас или бегеш, стојеће тамбурашко чело (киш-бегеш).

Умијеће код тамбурашке праксе није само у свирању. То је и пјевање, компоновање, аранжирање пјесме за ансамбл или оркестар, па и израда и поправка инструмената. У кафанском амбијенту, то је и посебан однос са публиком. Уз тамбурашку музику се обиљележавају рођења, славе и свадбе, па и последњи испраћај човјека. Своје знање и вјештине, ови музичари преносе често и унутар породице, групе и заједнице, али се тамбура учи и у школама.
​
„Без обзира што тамбура јесте у образовним институцијама на ниову нижих музичких школа, тако и средњих музичких школа, доживјећемо да једног дана буде изучавана и на високошколским установама. Она ће несумњиво остати у народу, јер је из народа и поникла”, казао је предсједник Савеза тамбурашких друштава Војводине Бојан Тренкић који је у Музеју Војводине присуствовао догађају поводом уписа тамбурашке праксе међу елементе нематеријалног културног наслеђа.

Он каже да је за тамбурашка друштва тај упис историјски догађај од непроцјењиве вриједности јер су институције државе препознале улогу тамбуре и ове музике која је у култури Србије и ван ње. Увјерен је да је будућност тамбурашке музике свијетла захваљујући плејади умјетника у протекла два вијека, као и младим нараштајима.
„Ово није мој пристрасни тамбурашки став, него став свих људи, поштовалаца нашег великог дијела музичке баштине, а то је у сваком случају тамбура. Тамбура на највјеродостојнији начин представља и проноси славу не само тамбурашке музике, него и традиције овог поднебља, коју дијели не само српски народ, него и сви остали”, истиче.
Данијела Филиповић из Центра за нематеријално културно наслијеђе Републике Србије објашњава да је за упис у регистар најприје потребно да заједница која је носилац тог елемента искаже намјеру за тиме, након чега се припрема досије са обрасцем и сагласношћу носиоца наслеђа.

„Неопходно је да кроз тај досије покажемо да су заједнице заиста заинтересоване за очување тог елемента и да ће прихватити мјере очувања које је потребно дефинисати, али исто тако у досије улазе видео и фотодокументација која свједочи о животу тог елемента у садашњем тренутку”, наводи она и напомиње да је важно знати и о томе какво је ово наслеђе данас да би се пратиле промјене и доносиле мјере очувања, међу којима су и едукације и радионице.
Директорка Музеја Војводине Тијана Станковић Пештерац каже да појам нематеријалног културног наслеђа дјелује можда магловито и да људи нису свјесни шта све може да подразумијева, али да се овај музеј бави и тиме а не само чувањем и заштитом предмета нашег наслеђа.

Semberija info