О накнади штете из ОБЛАСТИ Аутоодговорност: Одговоре дају из Адвокатске канцеларије Миодрага Стојановића
Саобраћајне незгоде представљају један од најчешћих узрока настанка како материјалне, тако и нематеријалне штете, те се према подацима Босанскохерцеговачког ауто-мото клуба, на путевима у БиХ само током 2019. године догодило 34.519 саобраћајних незгода, од чега 7.256 са смртно - страдалим или повријеђеним лицима, а 27.263 са насталом материјалном штетом. Имајући у виду фреквенцију и друштвене посљедице и значај штета насталих усљед саобраћајних незгода, законодавац је сматрао нужим да на посебан начин уреди питање одговорности и поступка накнаде штете од аутоодговорности.
У том смислу, Законом о обавезним о осигурањима о саобраћају је предвиђена обавеза власника, односно корисника власника возила да, прије него што возило почне употребљавати у саобраћају, закључе са друштвом за осигурање уговор о обавезном осигурању власника возила од одговорности за штету проузроковану трећим лицима, као и да ово осигурање обнавља све вријеме док је возило у употреби.
То практично значи да, уколико неко лице у саобраћајној незгоди претрпи материјалну или нематеријалну штету, није препуштено неизвјесности у смислу да ли ће штета моћи да буде надокнађена од стране лица које је ту штету узроковало својим возилом, него се обраћа захтјевом за накнаду штете непосредно осигуравајућем друштву са којим је власник, односно корисник возила, којим је причињена штета, закључио уговор о обавезном осигурању у саобраћају, те је то осигуравајуће друштво у обавези да оштећеном накнади претрпљену штету, чиме накнада ове штете постаје извјесна.
Да би друштво за осигурање могло да одлучи о захтјеву за накнаду претрпљене штете, уз овај захтјев је неопходно доставити и доказе којима се доказује основаност и висина претрпљене штете, те је у том смислу нужно да оштећени, након настанка саобраћајне незгоде, о штети одмах обавијести полицију ради изласка на лице мјеста и сачињавања записника о увиђају, да се обрати свом осигуравајућем друштву ради сачињавања записника о оштећењу возила, уколико је до таквих оштећења дошло, те да се, у случају претрпљених повреда, обрати љекару ради пружања медицинске помоћи и обезбјеђивања љекарских налаза, као доказа о претрпљеној нематеријалној штети.
Друштво за осигурање је у обавези да утврди основ и висину одштетног захтјева, као и да исплати накнаду штете, уз достављање образложене понуде, у року од 30 дана од дана достављана све неопходне документације. Друштво за осигурање је у сваком случају дужно да у року од 60 дана од дана подношења одштетног захтјева, достави одштетном или образложену понуду за накнаду штете или образложени одговор, којим ће или одбити одштетни захтјев као неоснован или истаћи да није у могућности да утврди основ своје одговорности, те, дакле, првостепени поступак по захтјеву за накнаду штете може трајати најдуже 60 дана од дана подношења одштетног захтјева.
Овдје је неопходно истаћи да је друштво за осигурање у обавези да оштећеном исплати утврђену накнаду штете, без обзира да ли се сагласио са образложеном понудом, те се исплата овог неспорног дијела штете, у законом предвиђеним роковима, не може условљавати потписивањем споразума о вансудском поравнању којим би се оштећени одрекао права да пред судом потражује накнаду штете до пуног износа који сматра да му припада. Ово, практично, значи да оштећени не мора, у циљу брже наплате, пристати на висину накнаде штете, утврђену образложеном понудом, односно не мора закључити вансудско поравнање којим прихвата тај износ, јер ће му овај износ, у сваком случају, бити исплаћен, у законом предвиђеном року, а оштећени може и даље да потражује, кроз приговор, а, потом, и подношењем тужбе надлежном суду, за накнаду штете, у износу који сматра да му припада.
Као што је већ речено, уколико оштећени није задовољан образложеном понудом, односно образложеном одлуком друштва за осигурање, он може, у року од 15 дана од дана пријема ове понуде или одлуке, изјавити приговор, о коме, потом, одлучује друштво за осигурање у даљем року од 15 дана од дана подношења приговора.
Уколико оштећени није задовољан коначном одлуком донесеном у поступку пред друштвом за осигурање, он може поднијети тужбу за накнаду штете надлежном суду, којом ће потраживати или цијели износ накнаде штете, уколико му друштво за осигурање није, уопште, признало право на накнаду штете или износ штете који представља разлику између износа који му је признат од стране осигуравајућег друштва и износа који сматра да му припада. Битно је истаћи да оштећени не може поднијети тужбу без претходног подношења захтјева за накнаду штете осигуравајућем друштву, те да тужбу може поднијети тек након достављања образложене понуде од стране осигуравајућег друштва, односно по протеку рока од 60 дана од дана подношења захтјева за накнаду штете, уколико образложена понуда, односно образложена одлука није донесена у том року. Када је у питању рок застарјелости потраживања накнаде штете из аутоодговорности према друштву за осигурање, Законом о облигационим односима је предвиђено да ово потраживање застарјева, као и захтјев непосредну према штетнику, у субјективном року од три године од дана сазнања за штету, односно објективном року од пет година од дана настанка штете. Изузетак од овог правила постоји ако се саобраћајна незгода, узрокована кривичним дјелом, у ком случају право на накнаду штете застарјева за вријеме које је одређено за застарјелост кривичног гоњења за то кривично дјело.
Претходно описани поступак накнаде штете из аутоодговорности се односи на ситуацију када власник, односно корисник возила којим је причињена штета има закључен уговор о осигурању од одговорности за штету проузроковану трећим лицима.
Међутим, може се догодити да власник, односно корисник није поступио у складу са својом законском обавезом и није закључио горе наведени уговор о осигурању или да је штета проузрокована непознатим возилом, у ком случају се оштећени може обратити захтјевом за штету Заштитном фонду РС, при чему, уколико је штету причинило непознато возило, Фонд надокнађује искључиво штету на лицима, а само у изузетним случајевима и у ограниченом обиму и штету која се односи на трошкове болничког лијечења. Такође, као још једна специфична могућност, јавља се узроковање штете возилом иностране регистрације. Уколико се ради о возилу које има тзв. Зелени картон, односно међународну потврду о постојању осигурања од аутоодговорности, важећу на територији држава чланица Система зелене карте, онда се у том случају право на накнаду штете остварује путем Бироа зелене карте БиХ, као удружења осигуравајућих друштава у БиХ, а уколико возило иностране регистрације нема „зелену карту“ у том случају је власник у обавези да закључи полису осигурања од аутоодговорности на граници, која полиса важи најкраће 7, а најдуже 90 дана, те се у том случају остварује право на накнаду штете у складу са претходно наведедним општим правилима о накнади штете по овом основу.
Све претходно наведено су само неке основне смјернице које се односе на поступак накнаде штете из аутоодговорности, а у сваком случају током овог поступка се, свакако може јавити још низ потенцијално спорних питања, па је у тим случајевима свакако нужно потражити стручну правну помоћ како због сопствене непажње или незнања оштећени не би изгубили оно што им по закону припада.
Александар Чокеша,
стручни сарадник за правне послове
у канцеларији адвоката Миодрага Стојановића
У том смислу, Законом о обавезним о осигурањима о саобраћају је предвиђена обавеза власника, односно корисника власника возила да, прије него што возило почне употребљавати у саобраћају, закључе са друштвом за осигурање уговор о обавезном осигурању власника возила од одговорности за штету проузроковану трећим лицима, као и да ово осигурање обнавља све вријеме док је возило у употреби.
То практично значи да, уколико неко лице у саобраћајној незгоди претрпи материјалну или нематеријалну штету, није препуштено неизвјесности у смислу да ли ће штета моћи да буде надокнађена од стране лица које је ту штету узроковало својим возилом, него се обраћа захтјевом за накнаду штете непосредно осигуравајућем друштву са којим је власник, односно корисник возила, којим је причињена штета, закључио уговор о обавезном осигурању у саобраћају, те је то осигуравајуће друштво у обавези да оштећеном накнади претрпљену штету, чиме накнада ове штете постаје извјесна.
Да би друштво за осигурање могло да одлучи о захтјеву за накнаду претрпљене штете, уз овај захтјев је неопходно доставити и доказе којима се доказује основаност и висина претрпљене штете, те је у том смислу нужно да оштећени, након настанка саобраћајне незгоде, о штети одмах обавијести полицију ради изласка на лице мјеста и сачињавања записника о увиђају, да се обрати свом осигуравајућем друштву ради сачињавања записника о оштећењу возила, уколико је до таквих оштећења дошло, те да се, у случају претрпљених повреда, обрати љекару ради пружања медицинске помоћи и обезбјеђивања љекарских налаза, као доказа о претрпљеној нематеријалној штети.
Друштво за осигурање је у обавези да утврди основ и висину одштетног захтјева, као и да исплати накнаду штете, уз достављање образложене понуде, у року од 30 дана од дана достављана све неопходне документације. Друштво за осигурање је у сваком случају дужно да у року од 60 дана од дана подношења одштетног захтјева, достави одштетном или образложену понуду за накнаду штете или образложени одговор, којим ће или одбити одштетни захтјев као неоснован или истаћи да није у могућности да утврди основ своје одговорности, те, дакле, првостепени поступак по захтјеву за накнаду штете може трајати најдуже 60 дана од дана подношења одштетног захтјева.
Овдје је неопходно истаћи да је друштво за осигурање у обавези да оштећеном исплати утврђену накнаду штете, без обзира да ли се сагласио са образложеном понудом, те се исплата овог неспорног дијела штете, у законом предвиђеним роковима, не може условљавати потписивањем споразума о вансудском поравнању којим би се оштећени одрекао права да пред судом потражује накнаду штете до пуног износа који сматра да му припада. Ово, практично, значи да оштећени не мора, у циљу брже наплате, пристати на висину накнаде штете, утврђену образложеном понудом, односно не мора закључити вансудско поравнање којим прихвата тај износ, јер ће му овај износ, у сваком случају, бити исплаћен, у законом предвиђеном року, а оштећени може и даље да потражује, кроз приговор, а, потом, и подношењем тужбе надлежном суду, за накнаду штете, у износу који сматра да му припада.
Као што је већ речено, уколико оштећени није задовољан образложеном понудом, односно образложеном одлуком друштва за осигурање, он може, у року од 15 дана од дана пријема ове понуде или одлуке, изјавити приговор, о коме, потом, одлучује друштво за осигурање у даљем року од 15 дана од дана подношења приговора.
Уколико оштећени није задовољан коначном одлуком донесеном у поступку пред друштвом за осигурање, он може поднијети тужбу за накнаду штете надлежном суду, којом ће потраживати или цијели износ накнаде штете, уколико му друштво за осигурање није, уопште, признало право на накнаду штете или износ штете који представља разлику између износа који му је признат од стране осигуравајућег друштва и износа који сматра да му припада. Битно је истаћи да оштећени не може поднијети тужбу без претходног подношења захтјева за накнаду штете осигуравајућем друштву, те да тужбу може поднијети тек након достављања образложене понуде од стране осигуравајућег друштва, односно по протеку рока од 60 дана од дана подношења захтјева за накнаду штете, уколико образложена понуда, односно образложена одлука није донесена у том року. Када је у питању рок застарјелости потраживања накнаде штете из аутоодговорности према друштву за осигурање, Законом о облигационим односима је предвиђено да ово потраживање застарјева, као и захтјев непосредну према штетнику, у субјективном року од три године од дана сазнања за штету, односно објективном року од пет година од дана настанка штете. Изузетак од овог правила постоји ако се саобраћајна незгода, узрокована кривичним дјелом, у ком случају право на накнаду штете застарјева за вријеме које је одређено за застарјелост кривичног гоњења за то кривично дјело.
Претходно описани поступак накнаде штете из аутоодговорности се односи на ситуацију када власник, односно корисник возила којим је причињена штета има закључен уговор о осигурању од одговорности за штету проузроковану трећим лицима.
Међутим, може се догодити да власник, односно корисник није поступио у складу са својом законском обавезом и није закључио горе наведени уговор о осигурању или да је штета проузрокована непознатим возилом, у ком случају се оштећени може обратити захтјевом за штету Заштитном фонду РС, при чему, уколико је штету причинило непознато возило, Фонд надокнађује искључиво штету на лицима, а само у изузетним случајевима и у ограниченом обиму и штету која се односи на трошкове болничког лијечења. Такође, као још једна специфична могућност, јавља се узроковање штете возилом иностране регистрације. Уколико се ради о возилу које има тзв. Зелени картон, односно међународну потврду о постојању осигурања од аутоодговорности, важећу на територији држава чланица Система зелене карте, онда се у том случају право на накнаду штете остварује путем Бироа зелене карте БиХ, као удружења осигуравајућих друштава у БиХ, а уколико возило иностране регистрације нема „зелену карту“ у том случају је власник у обавези да закључи полису осигурања од аутоодговорности на граници, која полиса важи најкраће 7, а најдуже 90 дана, те се у том случају остварује право на накнаду штете у складу са претходно наведедним општим правилима о накнади штете по овом основу.
Све претходно наведено су само неке основне смјернице које се односе на поступак накнаде штете из аутоодговорности, а у сваком случају током овог поступка се, свакако може јавити још низ потенцијално спорних питања, па је у тим случајевима свакако нужно потражити стручну правну помоћ како због сопствене непажње или незнања оштећени не би изгубили оно што им по закону припада.
Александар Чокеша,
стручни сарадник за правне послове
у канцеларији адвоката Миодрага Стојановића
