Србија: Два века уставности и 13 највиших правних аката
Прва страна Сретењског устава
Уставна историја Србије довољно је подстицајна за изградњу нашег уставног идентитета и благо је које морамо непрестано да истражујемо.
Током два века уставности Србије, у нашој држави је промењено 13 устава. У међувремену, државе у којима је живео српски народ мењале су имена и границе, а устави су прилагођавани новим околностима, мање или више успешно. Према мишљењу стручњака највећи проблем већине наших устава је велика разлика између онога што је у њима написано и стварности. Богатство уставности једног народа, објашњава за „Политику” професор др Владан Петров, огледа се у квалитету борбе за идеју уставности коју одликују подела власти и гаранцијe људских права и слобода, али и у томе колико су ти уставни текстови били нормативно квалитетни.
Србија је, како додаје Петров, имала неколико изузетних уставних текстова написаних у складу са модерним достигнућима науке и европским стандардима. Пре свега Сретењски устав из 1835. године, донекле Намеснички из 1869. године, као и Устав из 1888. и Устав Србије из 1990. године. Сретењски устав, подсећа Петров, донет је у време када у Европи није било много уставних текстова и то у малој, несувереној држави. То је био велики корак. „Учени Димитрије Давидовић је успео да у тај устав имплементира неке од модерних тековина уставности међу којима се истиче за оно доба изузетан каталог личних и политичких права. Иако је овим уставом била прокламована подела власти, било је јасно да се она у пракси не може спровести”, каже наш саговорник. Сретењски устав је, додаје, послао важну поруку: „Ма колико да је нека држава јака или суверена, међународни фактор се увек пита или се бар мора узимати у обзир”.
Баш због противљења великих сила, Аустрије, Русије и Турске, овај устав је суспендован шест недеља након што је обнародoван. Намеснички устав, међутим, није био донет под утицајем страног фактора, био је у доброј мери аутентичан. Он је, како каже наш саговорник, послао снажну поруку да је некада боље да на снази буду домаћа решења, а не „увезена” па макар ова друга имала и најбоља теоријска образложења. С друге стране, Намеснички устав је садржао нека ретроградна решења, тачније није дао комплетну законодавну функцију Народној скупштини.
Устав из 1888. године, познатији као „радикалски” обично слови за најбољи, тачније, најмодернији. У време када је само Енглеска имала парламентаризам, овај устав је увео парламентарни систем и систем сразмерног представништва. Дао је широке гаранције локалним самоуправама и утврдио многа људска права. Ипак, он је био лепа слика која у пракси није могла да се реализује. „Устав може бити добар само у мери у којој одговара друштвено-политичкој стварности. Мање је важно да ли ћемо извесну експертску помоћ добити споља (Венецијанска комисија), већ да устав буде писан за конкретан народ и конкретно друштво”, објашњава Петров.
Он наглашава да је уставна историја Србије довољно подстицајна за изградњу нашег уставног идентитета и представља благо које морамо непрестано да истражујемо како бисмо из њега извукли оно најбоље и унели то у нека будућа решења. То не значи, наглашава, да је неки будући устав могуће донети искључиво на основу копања по прошлости, али уколико будемо занемарили прошлост и реалну ситуацију може се десити да донесемо устав који ће бити „мртворођен” каква је била судбина већине наших највиших правних аката.
Професор Петров каже да данас имамо неспоран утицај међународних чинилаца који покушавају да утичу на обликовање уставних решења. То, како наглашава, није случај само у нашој земљи. „Међутим, требало би да пронађемо равнотежу између опште усвојених европских стандарда и онога што можемо да спроведемо у пракси. Сваки закон, а нарочито устав, који се доноси да би био декор од почетка је осуђен на жалосну судбину”, мишљење је нашег саговорника. Тачно је да Венецијанска комисија не може бити уставотворац у Србији, али њена мишљења не треба употребљавати у политичке сврхе. Мишљења Венецијанске комисије појединци користе како би изразили своје ставове и тумаче их како њима одговара.
Додаје да морамо да имамо и уставну културу која не подразумева само свест носилаца политичке власти, већ и грађана да је устав својеврсно правно и политичко свето писмо државе. Наш саговорник наглашава да ми ту свест немамо у довољној мери, а то је један од разлога због којег је уставно питање стално отворено. „И сада имамо у процедури званични предлог владе за промену Устава и то није први пут. Пре свега, за сваку промену Устава, као и за доношење новог, неопходан је базични консензус у погледу темељних вредности друштва. Код нас тога нема у довољној мери”, каже Петров.
Подсећа да је код нас на снази Устав из 2006. године али, према његовом мишљењу, он представља лошију копију претходног устава, оног који је донесен пре 31 годину. Иако је устав из ’90 много критикован, пре свега јер је поистовећиван са ауторитарним режимом Слободана Милошевића, наш саговорник наглашава да је овај правни акт веома значајан. Пре свега јер је вратио Србију на пут либерално-демократске уставности након 70 година. Њиме су, како додаје, на нашу политичку и друштвену сцену враћене основне вредности, владавина права, подела власти и независност судства. Али, он има и мане. Приликом доношења овог правног акта није прављена разлика између оног што је написано и наше уставно-политичке стварности. Осим тога, остала је одређена повезаност са социјалистичком уставношћу.
„Највећа грешка овог Устава је ригидан начин решавања питања територијалне аутономије, пре свега Косова и Метохије. Установљено је решење које је већ било неприхватљиво за Албанце. То је била територијална аутономија, без законодавне власти”, мишљење је нашег саговорника. Овај правни акт је, како додаје, био готово непромењив. Подсећа да је од 2000. до 2006. године било више иницијативе за промену Устава, а да је коначно донет нови устав из нужде, након осамостаљења Црне Горе.
Због свега наведеног, наглашава Петров, Србија би требало да добије нови устав. Не због тога, додаје, јер је то нужан услов на европском путу него, јер 30 година нисмо имали озбиљну уставотворну градњу. „Србији је потребан нов устав јер је данас наша држава модернија и јача. Неопходно је направити устав са којим ћемо на дуже време затворити уставотворно питање. Честе промене устава урушавају његову суштинску вредност, поштовање које би грађани требало да имају према њему”, поручује наш саговорник напомињући да је то његов став као професора уставног права.
Он објашњава да су, када је усвојен устав из 1990. године, постојала бројна унутрашња и спољна ограничења, али будући да овај устав није суштински промењен ми и данас живимо период који је тада започет. „И то је кључни разлог зашто је Србији неопходан нови устав који ће узети све најбоље из претходних, али који ће представљати нови почетак”, став је нашег саговорника. Додаје да није оправдана бојазан једног дела грађана да ће свака уставна промена или доношење новог устава подразумевати коначан раскид са Косовом и Метохијом. Кад год Србија буде донела нови устав, сматра наш саговорник, он неће бити наметнут споља, нити ће га донети један човек или партија на власти, већ ће коначну одлуку донети грађани на референдуму.
Политика
Током два века уставности Србије, у нашој држави је промењено 13 устава. У међувремену, државе у којима је живео српски народ мењале су имена и границе, а устави су прилагођавани новим околностима, мање или више успешно. Према мишљењу стручњака највећи проблем већине наших устава је велика разлика између онога што је у њима написано и стварности. Богатство уставности једног народа, објашњава за „Политику” професор др Владан Петров, огледа се у квалитету борбе за идеју уставности коју одликују подела власти и гаранцијe људских права и слобода, али и у томе колико су ти уставни текстови били нормативно квалитетни.
Србија је, како додаје Петров, имала неколико изузетних уставних текстова написаних у складу са модерним достигнућима науке и европским стандардима. Пре свега Сретењски устав из 1835. године, донекле Намеснички из 1869. године, као и Устав из 1888. и Устав Србије из 1990. године. Сретењски устав, подсећа Петров, донет је у време када у Европи није било много уставних текстова и то у малој, несувереној држави. То је био велики корак. „Учени Димитрије Давидовић је успео да у тај устав имплементира неке од модерних тековина уставности међу којима се истиче за оно доба изузетан каталог личних и политичких права. Иако је овим уставом била прокламована подела власти, било је јасно да се она у пракси не може спровести”, каже наш саговорник. Сретењски устав је, додаје, послао важну поруку: „Ма колико да је нека држава јака или суверена, међународни фактор се увек пита или се бар мора узимати у обзир”.
Баш због противљења великих сила, Аустрије, Русије и Турске, овај устав је суспендован шест недеља након што је обнародoван. Намеснички устав, међутим, није био донет под утицајем страног фактора, био је у доброј мери аутентичан. Он је, како каже наш саговорник, послао снажну поруку да је некада боље да на снази буду домаћа решења, а не „увезена” па макар ова друга имала и најбоља теоријска образложења. С друге стране, Намеснички устав је садржао нека ретроградна решења, тачније није дао комплетну законодавну функцију Народној скупштини.
Устав из 1888. године, познатији као „радикалски” обично слови за најбољи, тачније, најмодернији. У време када је само Енглеска имала парламентаризам, овај устав је увео парламентарни систем и систем сразмерног представништва. Дао је широке гаранције локалним самоуправама и утврдио многа људска права. Ипак, он је био лепа слика која у пракси није могла да се реализује. „Устав може бити добар само у мери у којој одговара друштвено-политичкој стварности. Мање је важно да ли ћемо извесну експертску помоћ добити споља (Венецијанска комисија), већ да устав буде писан за конкретан народ и конкретно друштво”, објашњава Петров.
Он наглашава да је уставна историја Србије довољно подстицајна за изградњу нашег уставног идентитета и представља благо које морамо непрестано да истражујемо како бисмо из њега извукли оно најбоље и унели то у нека будућа решења. То не значи, наглашава, да је неки будући устав могуће донети искључиво на основу копања по прошлости, али уколико будемо занемарили прошлост и реалну ситуацију може се десити да донесемо устав који ће бити „мртворођен” каква је била судбина већине наших највиших правних аката.
Професор Петров каже да данас имамо неспоран утицај међународних чинилаца који покушавају да утичу на обликовање уставних решења. То, како наглашава, није случај само у нашој земљи. „Међутим, требало би да пронађемо равнотежу између опште усвојених европских стандарда и онога што можемо да спроведемо у пракси. Сваки закон, а нарочито устав, који се доноси да би био декор од почетка је осуђен на жалосну судбину”, мишљење је нашег саговорника. Тачно је да Венецијанска комисија не може бити уставотворац у Србији, али њена мишљења не треба употребљавати у политичке сврхе. Мишљења Венецијанске комисије појединци користе како би изразили своје ставове и тумаче их како њима одговара.
Додаје да морамо да имамо и уставну културу која не подразумева само свест носилаца политичке власти, већ и грађана да је устав својеврсно правно и политичко свето писмо државе. Наш саговорник наглашава да ми ту свест немамо у довољној мери, а то је један од разлога због којег је уставно питање стално отворено. „И сада имамо у процедури званични предлог владе за промену Устава и то није први пут. Пре свега, за сваку промену Устава, као и за доношење новог, неопходан је базични консензус у погледу темељних вредности друштва. Код нас тога нема у довољној мери”, каже Петров.
Подсећа да је код нас на снази Устав из 2006. године али, према његовом мишљењу, он представља лошију копију претходног устава, оног који је донесен пре 31 годину. Иако је устав из ’90 много критикован, пре свега јер је поистовећиван са ауторитарним режимом Слободана Милошевића, наш саговорник наглашава да је овај правни акт веома значајан. Пре свега јер је вратио Србију на пут либерално-демократске уставности након 70 година. Њиме су, како додаје, на нашу политичку и друштвену сцену враћене основне вредности, владавина права, подела власти и независност судства. Али, он има и мане. Приликом доношења овог правног акта није прављена разлика између оног што је написано и наше уставно-политичке стварности. Осим тога, остала је одређена повезаност са социјалистичком уставношћу.
„Највећа грешка овог Устава је ригидан начин решавања питања територијалне аутономије, пре свега Косова и Метохије. Установљено је решење које је већ било неприхватљиво за Албанце. То је била територијална аутономија, без законодавне власти”, мишљење је нашег саговорника. Овај правни акт је, како додаје, био готово непромењив. Подсећа да је од 2000. до 2006. године било више иницијативе за промену Устава, а да је коначно донет нови устав из нужде, након осамостаљења Црне Горе.
Због свега наведеног, наглашава Петров, Србија би требало да добије нови устав. Не због тога, додаје, јер је то нужан услов на европском путу него, јер 30 година нисмо имали озбиљну уставотворну градњу. „Србији је потребан нов устав јер је данас наша држава модернија и јача. Неопходно је направити устав са којим ћемо на дуже време затворити уставотворно питање. Честе промене устава урушавају његову суштинску вредност, поштовање које би грађани требало да имају према њему”, поручује наш саговорник напомињући да је то његов став као професора уставног права.
Он објашњава да су, када је усвојен устав из 1990. године, постојала бројна унутрашња и спољна ограничења, али будући да овај устав није суштински промењен ми и данас живимо период који је тада започет. „И то је кључни разлог зашто је Србији неопходан нови устав који ће узети све најбоље из претходних, али који ће представљати нови почетак”, став је нашег саговорника. Додаје да није оправдана бојазан једног дела грађана да ће свака уставна промена или доношење новог устава подразумевати коначан раскид са Косовом и Метохијом. Кад год Србија буде донела нови устав, сматра наш саговорник, он неће бити наметнут споља, нити ће га донети један човек или партија на власти, већ ће коначну одлуку донети грађани на референдуму.
Политика
