Неколико нових студија, али и опсервација арктичког круга, говоре о девастирајућем утицају климатских промјена на ово подручје. У Сибиру су прошле године забиљежене изузетно високе температуре, али и пожари које је тешко обуздати.

Наша планета великом брзином губи огромне количине леда: ради се о 28 билиона тона мање у односу на период од прије 25 година, показује анализа, објављена крајем јануара у часопису "Криосфера" (Criosphere).

У овој студији су научници користили сателитска посматрања и рачуналне моделе за процјену глобалних трендова губитка леда. Израчунали су да је од 1994. до 2017. планета Земља изгубила 7.6 билиона тона арктичког морског леда, 6.5 билиона тона леда на Антарктику и 6.1 билиона тона леда с планинских глечера. Комбиновани ледени покривачи Гренланда и Антарктика изгубили су додатних 6.3 билиона тона леда.

Губитак леда на копну повећао је просјечни глобални ниво мора за готово 35 милиметара, процјењује тим који стоји иза ове анализе. Такође, повећала се и годишња стопа губитка леда и то за 57 одсто у поређењу са стопом током 1990-их.

Све ово има далекосежне последице на живи свијет екосистем поларног појаса. Према раду, објављеном у јулу 2020., недостатак леда утиче на преживљавање поларних медвједа. Ове животиње зависе о леду како би ловили туљане. Процјене кажу да би ова врста могла нестати за 80 година. 

Ово није крај лошим вијестима из поларног појаса. Студије указују на то да би климатске промјене утицале на топљење пермафроста и да би то довело до ослобађања додатне количине стакленичких гасова који су били заробљени у пермфросту.

Пермафрост је назив за слој залеђеног земљишта у поларним регионима Арктика и Антарктика, који остаје залеђен цијелу годину, у неким случајевима, тај слој је вијековима залеђен. Јако је важан за динамику екосистема и регулацију климе јер похрањује двоструко више угљендиоксида него што га има у атмосфери.

Кључно је разумјети како климатске промјене раде по принципу позитивне повратне спреге, као „домино ефект“: више угљендиоксида у атмосфери значи више загријавања, а више загријавања значи отапање пермафроста који ће тако ослободити још више угљендиоксида који ће још више утицати на климатске промјене.

Закључци интернационалног тима научника је и да је с већим отапањем пермафроста све више коријена биљака изложено микроорганизмима који заузврат емитују више угљендиоксида. Ризосфера – што је назив за слој коријења у земљишту – услед топљења пермафроста продире дубље у тло и побуђује микроорганизме који кроз своје животне процесе ослобађају угљендиоксид. Ове емисије угљендиоксида нису нешто на што смо прије рачунали. Дошло би до наставка некада ледом заустављеног процеса труљења, у којем се ослобађа угљендиоксид. Научници су утврдили да би феномен могао до 2100. године додати чак 40 милијарди тона угљеника у атмосферу.

Научници већ годинама упозоравају да би се ово могло десити и да би се утицај климатских промјена на пермафрост одразио на цијели свијет. Постоје процјене које кажу и да би топљење пермафроста довело до ослобађања давно залеђених патогена.

Научници су процијенили да глобалне емисије морају падати за 7.6 одсто сваке године током следећих 10 година како би се постигао циљ од 1.5 ° Ц из Паришког споразума. Међутим, Паришки споразум није рачунао на овако велике ефекте емисија из пермафроста те научници сматају како би антропогене емисије угљендиоксида које човјечанство себи може дозволити требале бити још ниже, односно рестрикције емисија би требале бити још строжије.

Да бисмо задржали глобално загријавање испод прага од 1.5 °Ц, научници су процијенили да морамо смањити емисију овог гаса на 200 милијарди тона, а тренутно се одмрзавањем пермафроста ослобађа нових 50 до 100 милијарди тона.

​Семберија инфо / Агенције