Зорана Бешлић је била разредница петеро од осмеро младих који су преминули код Посушја.

Дирљивим статусом на Фацебооку се опростила од њих.

Преносимо га у цјелости:

"Разреднице, код нас пада снијег. Аутобус касни. Нећемо стићи на први."

"Разреднице, аутобус се покварио, мало ћемо закаснити."               

"Оправдат ће моја мама то."    

"Опростите на сметњи разреднице."

"Разреднице, немојте се бринути.  Све ће бити добро."          

Још до неки дан стизале су њихове поруке. У ожујку је прекинута настава због пандемије. Нисам им успјела све рећи што сам намјеравала. А мислиш бит ће времена. Јутрос између новогодишњих честитки и лијепих жеља, као мачеви почеле су стизати поруке о трагедији. Све у нади да није истина, не може бити. Не! Не! Не!                          

Што написати дрхтавих руку, како срце скупити у дланове кад пуца у милијун комадића? Како изрећи ријечи утјехе кад ти је грло стегнуто, а јежиш се од саме помисли на то што се догодило?

8 младих живота отишло је у неповрат. 5 од њих сам била разредница. Тко би рекао кад смо радили Јесењина да ћу управо вама рећи: "Довиђења, драги довиђења."

Тко би рекао кад су писали писмену задаћу у ожујку на тему:"Ево ме мој свијете, на раскршћу и мом и твоме" да ће сви они снови из школских задаћница,  идеали, визије будућности о завршеном студију, заснивању обитељи, о срећи...распукнути се као балончићи од сапунице. Била су то дивна дјеца. Цуре као виле, лијепе и веселе, фино одгојене, осмијех који те разоружа сваки пут кад уђеш у учионицу: Мирела, Жана, Марија, Миа, цијели ред до прозора - заједно у животу и смрти и Стипе, самозатајни момак из задње клупе, душа од човјека. 

"Опростите на сметњи разреднице"

"Све ће бити добро разреднице".

О, не сметаш душо драга, никад ниси сметала.

Све ће бити добро. Вољела бих знати да хоће, али крхко је моје знање.  

Обитељи и пријатељима најискренија сућут, а вама душе моје драге покој вјечни и почивали у миру Божјем, анђели! Ваша разредница.

Независне новине