Златном медаљом ,,Филип Вишњић”, наградом која се додјељује 24. септембра, поводом Дана града Бијељина, награђен је Данијел Перић, који тим поводом говори за портал Семберија Инфо. Награду је, каже, добио за успјешан друштвени, културни и хуманитарни рад, те афирмацију спорта.

Одлуком Скупштине града, уручено Вам је значајно признање, Златна медаља ,,Филип Вишњић”. Шта за Вас значи признање од града гдје живите и радите?
-Кад вас град у ком живите и радите предложи за такво значајно признање можете замислити какво је то задовољство. Најтеже је успјети у свом граду, али кад вас препознају они са којима живите, онда је то велика част, али и обавеза да радим на себи, да се усавршавам и да учествујем у свим сферама друштва. Као породица, имали смо понуда да одемо у иностраствно, али ту опцију никад нисмо разматрали и зато ми је ова награда посебно драга и важна. Она је подстрек у мом даљем раду и животу.
 
За оне који Вас не познају, дипломирани сте економиста, запослен у предузећу ,,Комуналац”, а оно што је карактеристично за Вас је да настојите да поред редовних радних задатака, настојите да уносите новине у раду и промоцији предузећа?
-Од 2013. године, запослен сам у АД „Комуналац“ на радном мјесту руководиоца Службе за ораганизацију пијачних услуга. Занимљив је податак да сам на ту исту пијацу долазио са осам година и преко љетњег распуста продавао производе са својом мајком која је на Зеленој пијаци имала штанд. Ту сам стекао радне навике, али и спознао како је зарадити динар радећи на пијаци и колико су ти људи што ту раде вриједни, честити и поштени. За ових шест година од кад се налазим на овом мјесту успјели смо поплочати 70 посто Зелене пијаце, набавити расхладне витрине за млијечне производе, разврстати улице по роби, тако да купци сваког тренутка знају у којој улици се шта налази. Циљ је очување традиције и културе пијачне продаје као значајног канала дистрибуције квалитетних домаћих производа, његовање повјерења између произвођача и купаца, као и промовисање пијаце као важног туристичког симбола града. Ове године смо у том циљу организовали Базар рукотворина, Караван зимнице, Штанд органске хране (први у РС), а на крају године ћемо организовати Новогодишњи базар.
 
Поред Ваших радних обавеза, активни сте у друштвеном животу, а посвећени сте и спорту. Како успијевате ускладити обавезе?
-Као дјечак сам имао жељу да постанем фудбалер или да упишем Војну школу, као и већина мојих вршњка. Од шесте године се бавим спортом и свој живот не бих могао замислити без зелених терена. Послије тешке повреде коју сам доживио са осамнест година и дугог опоравка, посветио сам се суђењу и данас судим Прву лигу Републике Српске и један сам од најмлађих судија у лиги, а једну годину сам судио Футсал Премијер лигу БиХ. До сад сам одсудио око 700 утакмица, што великог, што малог фудбала, за ових десет година, колико се активно бавим суђењем. Истако бих да сам велики број утакмица и турнире одсудио бесплатно и тако учестовао у афирмацији спорта. Често помажем школе спорта и турнире, јер ми је спорт пуно дао и сматрам да у некој мјери морам помоћи нашим најмлађим суграђанима. Такође, у политици сам десет година, активни сам предсједник Савјета младих ПДП ГО Бијељина. У политику сам ушао како бих могао да говорим и дјелујем у рјешавању проблема, који првенствно погађају младе људе. Покретач сам бројних хуманитарних, спортских и друштвених акција. Секретар сам  Завичајног удружења Тузлака у Бијељини и учестовао сам у свим дешавањима које је Удружење организовало, а највише се поносим што сам дио екипе која је учестовала у обнови Српске православне цркве у Пожарници, која је једна од ријетких цркава која послије рата није била обновљена. Такође, сам добровољни давалац крви, годишње три пута дајем крв.
 

Биографија
 

Данијел Перић, рођен је 25. новембра 1988. године у Тузли, а живи у Бијељини гдје је завршио основну и средњу школу, као и факултет. Дипломирао је економију. Запослен у АД ,,Комуналац“ на пословима Руководиоца службе за организацију пијачних услуга. Судија је Прве лиге ФС РС и организатор многих друштвених, спортских и хуманитарних акција. Секретар је Завичајног удружења Тузлака у Бијељини. Ожењен је и отац је двије кћерке.

Шта сматрате Вашим највећим успјехом?
-За вријеме ратних дешавања са породицом сам избјегао у Бијељину и то је за нас био најтежи период у животу. Имао сам три године, а брат само четири мјесеца. Иако сам био тек трогодишњак и данас имам ту слику у глави и сјећање на један тежак период у мом животу. Како народ каже, „Оно што те не убије, то те ојача“. Родитељи су нас васпитавали да је најважнија ствар у животу породица и да увијек будемо поштени и часни људи који воле своју земљу. Породица је стуб свега. Једни другима смо кроз живот давали подшку и кад је било тешко и кад је било лијепо. Мој највећи досадашњи успјех је моја породица и улога родитеља. Иако сам млад, имам супругу Јовану, са којом имам двије кћерке, Катарину и Теону.
 
Кад бисте бирали којим путем поново да кренете, који бисте изабрали и гдје видите себе у наредним годинама?
Изабрао бих исти пут. Са својих тридесет година, могу рећи да сам доста постигао на свим пољима. Свој посао ћу радити и даље часно и одговорно, у политици сам тек на почетку, али ћу се трудити да увијек имам своје мишљење и настојаћу да допринесем бољитку нашег града. Бијељина је мој град, а Република Српска је збир свих нас. Познат сам као неко ко има пуно енергије, воље и неко ко је упоран, трудићу се да се усавршавам на свим пољима, посебно у струци. Желим да положим и педагошку групу предмета на Педагошком факултету и на тај начин стекнем педагодшко-психолошко и дидактичко-методичко образовање. Задатак моје супруге Јоване и мене је да Катарину и Теону изведемо на прави пут, али да и у наредном периоду, уз Божију помоћ, проширимо нашу породицу.
 
портал Семберија инфо (О.Стјепановић)