Извор: Семберске новине / Семберија инфо

,,Хуманост и безбједност” је предмет који је почетком школске године, као дио мјера фокусираних на спречавање вршњачког насиља, експериментално уведен у 20 основних и 20 средњих школа у Републици Српској, а прилику да се нађе међу њима, добила је и Економска школа у Бијељини. О којим све темама ученици имају прилику да уче у склопу новог предмета и какве су њихове прве  реакције, за ,,Семберија инфо” говори Марјана Ђорђић, професор пословне комуникације.

ЈУ Економска школа, Бијељина је добила прилику да се нађе међу 20 средњих школа, гдје се у првим разредима ,,Хуманост и безбједност”, изучава као факултативни предмет. Можете ли за почетак нашим читаоцима објаснити који су основни циљеви овог предмета, односно, шта је то на шта се посебно ставља акценат?
- Прије свега бих напоменула да је, у складу са Акционим планом за провођење мјера за јачање безбједности и спречавање насиља у основним и средњим школама Републике Српске,  предвиђено изучавање ,,Хуманости и безбједности’’ у школској 2023/2024. години као факултативног предмета. Наша школа је добила прилику да се нађе међу 20 средњих школа због активности које су успјешно проведене у претходним периодима и тичу се управо хуманости и превенције свих облика насиља. Циљ самог огледа је унапређење квалитета средњег образовања, унапређењем наставног плана и програма с циљем спречавања насиља, те провјера вриједности огледних наставних планова и програма и могућност њиховог увођења у редован наставни процес. Програм факултативне наставе ,,Хуманост и безбједност’’ осмишљен је на начин да обухвата три области хуманост, безбједност у школи и друштвеној заједници, те хуманост и безбједност на дјелу. У оквиру сваке области понуђене су теме, а неке од њих су: реална слика о себи, емпатија у служби ненасилне комуникације и пријатељства, ја сам друштвено одговоран, школа и друштвена заједница као безбједно окружење, живот у виртуелном свијету итд. Као општи и посебни циљеви програма које је неопходно постићи истичу се развијање животних вјештина код ученика, управљање емоцијама, самопоштовање, толеранција, стварање критичког мишљења, ненасилна комуникација у циљу хуманизације односа у школи и друштву, затим оних вјештина  које ће стварати сигурно ментално, школско, али и шире друштвено окружење, физичко или виртуелно. Такође, циљ је да се код ученика развију и способности уочавања актуелних проблема у школи или заједници, а онда да се пронађу конструктивна и прихватљива рјешења. Такође, ученици требају да усвоје и она понашања која су функционалана за вријеме земљотреса, поплава, пожара и других елементарних непогода.



Како изгледа сама настава и ко је изводи?
- За сада сам ја једини наставник који је задужен за реализацију часова факултативне наставе. Идеја је била укључити наставника у складу са специфичном тематиком предмета, наставника који се, на неки начин, у претходном периоду истакао у раду са ученицима на темама које су значајне за провођење овог огледа и примјењивао различите, и иновативне методе у раду. Наша школа се и до сада бавила темама које су истакнуте као значајне у овом програму, али кроз различите наставне и ваннаставне активности, рад Савјета ученика, стварање подстицајног окружења за боравак и рад ученика у школи и сарадњу са заједницом. Реализацију програма факултативне наставе ,,Хуманост и безбједност’’ неопходно је да организујем током школске године у укупном фонду од тридесет часова. Моја одговорност је да на интересантан и занимљив начин, прилагођено узрасту ученика, али и ученику појединачно, организујем реализацију планираних часова. О распореду броја часова на нивоу седмице и мјесеца одлучујем сама, водећи рачуна о дневном и седмичном оптерећењу ученика. Орјентациони фонд часова за реализацију садржаја програма и остварења исхода учења у оквиру одређене наставне области и наставне теме, није предложен, него је и то остављено на избор наставнику. Дакле, моја обавеза је била да у складу са потребама и интересовањима ученика, али и у зависности од начина реализације, примијењених облика, метода и техника рада, те у складу са условима и могућностима школе, планирам колико времена или часова нам је потребно да постигнемо постављене исходе учења и да реализујемо одређене теме и садржаје програма који су у интересу ученика. Факултативну наставу у нашој школи похађају ученици првих разреда заинтересовани за одређене области и садржаје програма. Након што су проведене припремне активности информисања, презентације програма ученицима и родитељима и након што је проведена анкета, идентификовани су ученици који су изразили заинтересованост за похађање. Родитељи ученика су дали сагласност, с обзиром да се ради о огледном програму и реализација часова је кренула у октобру. Тренутно, часови се организују једном седмично за 21 ученика, као претчас и изводе се у просторијама школе. У новембру планирам реализацију часова ван школе у институцијама које су изразиле заинтересованост за сарадњу, али и организовање предавања и посјета стручних лица. У другом полугодишту ученици ће радити истраживачки рад на пројектима у циљу развоја вјештина изградње односа, друштвене одговорности, критичког мишљења и функционалних знања.  

Какве су прве реакције ученика, колико су заинтересовани за ове теме и да ли су свјесни њиховог значаја?
- Ученици су заинтересовани за све што је другачије од класичне наставе. Уколико им понудите занимљив садржај, у складу са њиховим интересовањима, дате им прилику да их сами бирају, осмишљавају, уважите њихову личност и њихове идеје, потрудите се да их чујете и омогућите и другима да их чују добијате и више него што очекујете. На првом часу, када је неопходно да створим атмосферу уважавања и активног слушања обично урадим са ученицима активност везану за очекивања од предмета, професора и од себе. Оно што су они навели јесте да на овим часовима очекују да професор има стрпљење, да је љубазан, дружељубив, да зна пренијети знање, да је занимљив, комуникативан, сарадљив, креативан, а када су часови у питању очекују да уче кроз игру/забаву, да стварају креативно окружење за рад, да истражују, да граде пријатељске и сарадничке односе и да развијају своја знања, вјештине и способности како би постали бољи људи. Њихова заинтересованост је усмјерена управо ка стварању љепшег окружења за раст и развој. Прије свега, они желе спознати своје особине, вјештине, способности, радити на развијању и јачању оних компетенција које им омогућава очување сигурности, уколико се осјећају сигурнима или радити на јачању оних које ће им омогућити да се осјећају сигурно и прихваћено, уколико се тако не осјећају. Не истичу нарочито одређене теме, али се радују активностима ван школе и самосталном истраживачком раду. Ученици који похађају часове за сада су изузетно мотивисани, сарадљиви, отворени, одговорни и стварају подржавајућу атмосферу за рад.

Неке Ваше колеге сматрају да се ова област може обрадити у оквиру других школских предмета, који се могу модификовати, како ученици не би били преоптерећени. Какав је Ваш став?
- Чини ми се да је став колега о којима ви говорите, да се понуђене области и теме могу изучавати кроз часове одјељенске заједнице!? Слажем се, могуће је. Међутим, поново би се радило о изучавању на класичан начин, у учионици, од стране наставника који мора обавити редовне послове правдања часова, комуникације везано за оцјене, проблематику понашања, вођења електронског и писаног дневника итд. и онда опет добијамо час гдје већина не учествује или час који није омогућио постизање постављених исхода. Понекад и сами наставници нису едуковани или сензибилисани да се баве радионичарским приступом темама, а акценат у начину реализације наведених садржаја се ставља на извођење радионица. Дјеца се током похађања факултативне наставе не оцјењују, али формативни облик праћења је присутан и он може бити добар начин побољшања постигнућа у учењу и владању. Учење у савременој настави мора бити другачије од учења нашег времена, јер долазе нам нове генерације које имају другачији поглед на свијет и различите интересе. Данашњи адолесценти припадају тзв. генерацији З, генерацији коју још називају и ,,ајфон генерација”, прва генерација која је одрастала уз интернет технологије. Наводи се рецимо да ову генерацију одликује: технолошка спретност, ослањање на веб претраживаче за информацијама, склоност мултимедијима, креирање сопственог дигиталног садржаја, неопходност брзине у свему што раде, ниска концентрација на одређени садржај, учење кроз интерактивне активности, мултитаскинг, визуелна комуникација, радије куцају него што пишу и очекују брзе одгворе. Према томе, постојећи образовни систем све мање је погодан за припаднике ове генерације и неопходне су суштинске системске измјене. 

Трагедија у Београду је отворила бројна питања у стручној и широј јавности и у РС, а једно од питања које се поставља је да ли треба да промијенимо курс и да дјецу усмјеравамо да буду људи које ће да краси емпатија и разумијевање за околину и природу, умјесто што инсистирамо да буду најбољи ђаци. Какво је Ваше мишљење?
- Дешавања у региону дефинитивно су покренула многа питања, али су можда учврстила и виђење већине просвјетних радника да школа све више постаје институција која се бави прије свега васпитањем, а онда образовањем ученика. У школи се вреднује и оцјењује знање, али се исто тако и вреднује и оцјењује понашање ученика. Можда је неопходно увести вредновање функционалног знања, сарадничких способности, квалитета социјалних, комуникативних и афективних односа, те различитих врста мишљења. Школи су потребна већа улагања, едукације наставника, јачања рада стручних служби, али и укључени родитељи, те јачање друштвене функције образовања и превентивно дјеловање кроз системско укључивање свих одговорних.

Развијање животних вјештина код дјеце, управљање емоцијама, самопоштовање, толеранција, некада се то носило из куће, а тамо гдје су евентуално постојали пропусти, ускакали су наставници, који су прије свега били добри педагози  и посвећени ученицима. Шта нам се у међувремену десило, које ту заказао, па се сада уводи један овакав предмет?
- Системско виђење проблема је ослобађајуће. Сви смо одговорни. Сигурност и стабилност у породици и друштву су неопходни како би једно дијете могло правилно да се развија.  Међутим, сложила бих се са Данијелом Гелеманом који наводи да је у данашњој генерацији све више дјеце која су емотивно много лабилнија од претходне; усамљенија и депресивнија, гневнија и неупућенија, нервознија и склона бризи, импулсивнија и агресивнија. Он наводи, да ако лијек постоји, онда је он у припремању наше младежи за живот. Можда је једно од рјешења ново виђење онога што би школе могле да учине да у цјелости образују ученике, спајајући у учионицама разум и срце.  Сви ми желимо одгајати и видјети срећно и сигурно дијете. Често, управо из ове позиције, знамо дати забране на емоције, забране на одређене облике понашања (,,дјевојчица мора бити дама, принцеза, а не бунтовна и налик дјечацима”, ,,дјечаци су јаки, снажни и не смију плакати”, ,,пази да не паднеш, пази да се не испрљаш”, ,,све радиш погрешно, пусти ја ћу, брже ћемо, већ доста времена си ми утрошио”, ,,ја ћу ти наћи шта ћеш обући”, ,,покупићу играчке које си оставио/ла” итд. ), бити презаузети пословима због егзистенције, а дијете окупирати активностима и не бити ту за њега или не знати поставити границе из страха или да не повриједимо дијете или да се не осјећа исфрустрирано или једноставно, јер нисмо сами у стању да истрпимо непријатност. Родитељ константно покушава утјешити дијете не дозвољавајући му да се само утјеши. Родитељ константно налази забаву за досаду дјетета, умјесто да га пусти да се само ријеши досаде. Родитељ често не умије и не жели да постави границе (а каква је то кућа која нема врата!?). Родитељ уводи забрану на кориштење телефона, а и сам га користи. Родитељ тјера дијете да буде вани и да се дружи, а сам нема навику да буде у складу са природом или да се забави и види са пријатељима. Родитељ често заборави да дијете у свакој ситуацији учи, да свака криза јесте и ризик и шанса, да је дјетету неопходно да учи из искуства, кроз игру, кретање и истраживање, да дијете учи по моделу и да родитељски савез мора и треба бити доминантан и усклађен у породици. Родитеља нико не учи родитељству и он у одређеним тренуцима ради најбоље што умије. Неопходно је стално упозоравати родитеља на његову одговорност када се ради о васпитању дјетета. Родитеља треба оснажити, едуковати, пружити му помоћ када му је она потребна, више га укључити у живот и рад дјетета у школи (не радити умјесто дјетета него бити ту као подршка и помоћ  на коју дијете може рачунати и дати је онда када је тражи). Родитељ мора бити партнер са школом, јер је то у најбољем интересу дјетета (ученика). Такође, родитељ треба бити свјестан да се норме понашања које дијете има у породици преносе и у школу па ученик очекује да у школи не постоје границе, да професор не може и не треба бити ауторитет и имати моћ у учионици, да су правила ту да се крше јер не постоји и не смије бити казне, да им правила и обавезе чак нису ни потребне, да су потребе ученика на првом мјесту, да наставник треба и мора имати увијек разумијевања и градити презаштићујући однос на који је ученик навикао. Управо, из страха и незаштићености, наставник је понекад у ситуацији гдје мора да се повуче и допусти креирање атмосфере за рад коју желе ученици, а онда и родитељи. 

У којој мјери је, у професионалном смислу, овакав пилот-пројекат изазов за Вас?
- „Вјерујем и све ми се чини могуће!!!“ Ово је реченица са којом крећем у сваку нову радну авантуру. Овоме УЧИМ и моје велике, а опет мале људе, јер вјера у сопствене могућности, способности, вјештине, особине итд. може да отвори пут ка неистраженом. Настојим да сваки мој ученик открива и његује своје унутрашње дијете кроз креативан рад и игру. То је оно што нас оплемјењује и развија свијест о поштовању и уважавању себе и другог. Креативност, иновативност и потребу да буду другачији, као и жељу да иду путем који није утабан је нешто што највише цијеним код својих ученика. Тренутно и себи и њима дајем прилику да истражујемо и критички приступамо, вјерујем да чиним нешто добро за њих, настојим им показати прави пут, бити им ослонац и свјетло које ће упалити када им буде потребно.