Маја Савановић Зорић, психолог и системски породични психотерапеут, говори за портал Семберија инфо
Не постоји оправдање за насиље у породици
Критика, прозивке, контрола шта једете и носите и физичко насиље непрекидно се упућују појединцима. Када дође до фаталних посљедица којима смо данас свједоци, онда се можемо само запитати гдје живимо, колика је наша одговорност као појединца, као друштва, како то штитимо жртве насиља и како им помажемо, хоћемо ли ишта научити из овога и како даље?
-Ако нема превенције, нема ничега. Превише толеришемо насиље око себе и онда се ишчуђавамо оваквим ситуацијама. Мислим да је битно то што се тренутно фемицид као такав не перципира. Чини ми се да покушавамо и кроз дјеловање институција и кроз статистику ублажити чињеницу да говоримо о мушком насиљу над женама. Могу звучати радикално, али то је то.
Можете ли објаснити појам фемицида?
-Фемицид је најекстремнији облик родно условљеног насиља и дефинише се као ,,убиство жена јер су жене”. Односно, могли бисмо рећи да се ради о злочину из мржње над особама женског пола, који је мотивисан полом жртве. Према Свјетској здравственој организацији (WХО), ,,већину случајева фемицида почине партнери или бивши партнери, при чему је прије тога често присутно злостављање, пријетње или застрашивање, сексуално насиље или ситуације у којима жене имају мању моћ или мање средстава од својих партнера”. Код мушкараца окидач је елемент посесивности ,,моја си или ничија”. Проблем је у чињеници да жена не може изићи из насилне везе без пријетњи и физичког насиља. Дио одговорности лежи и на пропустима институција (неизрицање и слаба проведба заштитних мјера) али и на заједници попут непријављивања од стране родбине која је упозната с насиљем али се не жели мијешати.
Можете ли нан нешто више рећи о ситуацијама у којима се јавља насиље у породици?
-Насиље у породици погађа људе свих старосних доба, пола, сексуалности, културе и нивоа прихода. То није проблем усмјерен само на жене, иако је статистички вец́а вјероватноц́а да ц́е доживјети насиље у породици него мушкарци. Насиље у породици може да обухвати широк распон присилних и контролисаних понашања и може се догодити између интимних партнера или чланова породице. То је образац који се понавља широм свијета - посебно у земљама гдје су социјалне услуге лоше или непостојец́е и где су стамбене ситуације дубоко несигурне. Дјеца такође трпе у тим околностима, јер свједочење злостављању може да има једнак утицај на ментално здравље младих као што је и само злостављање.
Који сви облици насиља постоје?
-Насиље у породици може бити физичко, сексуално и / или психолошко. Насиље утиче на женино емоционално, социјално и психолошко благостање што често резултира симптомима депресије, анксиозности, пост-трауматског стресног поремец́аја или чак самоубиством. Вјеровања попут „било му је жао послије“ или „постоје људи којима је много гори од мене“ су превише честа. Сувише често жене криве себе. НЕМА оправдања за насиље у породици. Здрави односи не укључују насиље ни у којем облику. Физичко злостављање само је дио система понашања. Жене могу доживјети злостављање и насиље без физичког повређивања, на примјер застрашивања, изолације и присиле. Финансијска злоупотреба, на примјер, постепено преузимање контроле над банковним рачунима и финансијским трансакцијама. Емоционално злостављање, на примјер, одузимање независности, самопоуздања и самопоштовања. Ово помаже починиоцу да одржи снагу и контролу у вези. Вербално злостављање, на примјер, константно је изложено изјавама које негативно означавају особу. Сексуално злостављање, на примјер, било који облик присилне или нежељене сексуалне активности. Сексуално злостављање је најчешц́е међу људима који се познају, укључујуц́и и брачне односе. Социјално злостављање, на примјер, изоловање особе од провођења времена са породицом и пријатељима и учествовање у друштвеним активностима. Коначно, узрок породичног насиља је жеља за стицањем моц́и и контроле над другом особом.
Шта могу други да ураде ако сумњају да је вољена особа жртва насиља у односима?
-Пазите да комуникација буде отворена. Људи не морају посебно да пишу о својој забринутости због насиља, вец́ само да питају: „Како си?“ Дајте људима да знају да, иако се осец́ају изоловано и напуштено, они тамо негдје имају пријатеље. Заиста, пријатељи и чланови породице су недовољно искориштен ресурс. Склоништа су за неке апсолутно неопходна, али сви имамо пријатеље и породицу и та подршка може бити оно што неко добије насилним везама. Они би углавном требали слушати и одупирати се уобичајеном нагону односно потреби да кажу ствари попут: „Мораш да одеш“ или „Ја бих отишао/ла да сам на твом мјесту.“ Само будите пријатељ и не осуђујте то шта друга особа ради.
Како то све утиче на дјецу? Шта бисмо требали знати?
-Истраживања показују да је повец́ани ниво стреса међу родитељима често главни предиктор физичког злостављања и занемаривања дјеце.
У многим домова за дјецу дешава се олуја којом су изложена вец́ем ризику за ове негативне интеракције. Родитељи у стресу могу чешће да реагују на забринуто понашање или захтјеве своје деце агресивно или насилно. Сви родитељи би се требали усредсредити на одржавање свог стреса што је могуц́е ниже, попут разговора или шетње и мањим медијским излагањем,. „Све што смањује стрес може смањити ризик од злостављања и занемаривања“.
Зашто жене остају?
-Много је разлога због којих жене остају у насилним везама. Често још увијек воле свог партнера и надају се да ц́е се ствари промијенити. Брину се о добробити своје дјеце и утицају одвојености од оца. Оне су можда изгубиле расуђивање у властитој способности доношења одлука, осјец́ају се збуњено и неспособно да одлуче куда даље. Постоји страх да не изгубе дом и недостатак финансијске независности. Може постојати притисак да останете заједно од стране породице, цркве или пријатеља. Можда су трудне и надају се да ц́е то побољшати ствари.
Нажалост, насилни односи се ријетко мијењају, упркос лажним обец́ањима, а можда чак и временима када злостављања нема. Важно је да одржавате контакт са људима који вас подржавају и имате јасан план бјекства за хитна или потенцијална ескалација у насиљу. Комуницирајте и подијелите ове податке својој дјеци и осигурајте да се сви кључни документи налазе на једном, лако доступном мјесту.
Постоје услуге које вам могу помоц́и да одлучите шта је најбоље за вас и вашу породицу. Нисте сами, нисте криви, не стидите се тражити помоц́.
Шта бисте препоручили особама које су се осјетиле несигурним?
-Ако осјетите да се напетост у вашем дому погоршава са онима са којима живите, осјец́ате пријетњу или осјец́ате да вам могу наудити, постоје мјеста где можете добити помоц́ за то вријеме. Можете добити савјет о управљању ситуацијом или напуштању те ситуације.
Постоје ли друге ствари које бисте вољели да људи знају?
-Препоручујем свима који одлазе да размисле о томе како то пажљиво учинити „У зависности од ситуације у којој живи, неки се могу осјец́ати анксиозно, претрпано код куц́е или изоловано. Важно је препознати такве пријетње јавно и осигурати да жртве буду заштиц́ене. „Сви смо одговорни за спречавање и заштиту особа које су под ризиком насиља. Позивамо све релевантне институције да преиспитају своје поруке и осигурају да жртве могу да се охрабре и затраже заштиту “. БиХ има двије СОС линије и обје су бесплатне и активне за позиве. За савјет шта да радите, позовите или 1265 за ФБиХ или 1264 за РС да бисте добили првостепену психолошку и социјалну подршку. Да бисте пријавили насилно дјело, позовите полицију на број 122.
(Семберија инфо)
Критика, прозивке, контрола шта једете и носите и физичко насиље непрекидно се упућују појединцима. Када дође до фаталних посљедица којима смо данас свједоци, онда се можемо само запитати гдје живимо, колика је наша одговорност као појединца, као друштва, како то штитимо жртве насиља и како им помажемо, хоћемо ли ишта научити из овога и како даље?
-Ако нема превенције, нема ничега. Превише толеришемо насиље око себе и онда се ишчуђавамо оваквим ситуацијама. Мислим да је битно то што се тренутно фемицид као такав не перципира. Чини ми се да покушавамо и кроз дјеловање институција и кроз статистику ублажити чињеницу да говоримо о мушком насиљу над женама. Могу звучати радикално, али то је то.
Можете ли објаснити појам фемицида?
-Фемицид је најекстремнији облик родно условљеног насиља и дефинише се као ,,убиство жена јер су жене”. Односно, могли бисмо рећи да се ради о злочину из мржње над особама женског пола, који је мотивисан полом жртве. Према Свјетској здравственој организацији (WХО), ,,већину случајева фемицида почине партнери или бивши партнери, при чему је прије тога често присутно злостављање, пријетње или застрашивање, сексуално насиље или ситуације у којима жене имају мању моћ или мање средстава од својих партнера”. Код мушкараца окидач је елемент посесивности ,,моја си или ничија”. Проблем је у чињеници да жена не може изићи из насилне везе без пријетњи и физичког насиља. Дио одговорности лежи и на пропустима институција (неизрицање и слаба проведба заштитних мјера) али и на заједници попут непријављивања од стране родбине која је упозната с насиљем али се не жели мијешати.
Можете ли нан нешто више рећи о ситуацијама у којима се јавља насиље у породици?
-Насиље у породици погађа људе свих старосних доба, пола, сексуалности, културе и нивоа прихода. То није проблем усмјерен само на жене, иако је статистички вец́а вјероватноц́а да ц́е доживјети насиље у породици него мушкарци. Насиље у породици може да обухвати широк распон присилних и контролисаних понашања и може се догодити између интимних партнера или чланова породице. То је образац који се понавља широм свијета - посебно у земљама гдје су социјалне услуге лоше или непостојец́е и где су стамбене ситуације дубоко несигурне. Дјеца такође трпе у тим околностима, јер свједочење злостављању може да има једнак утицај на ментално здравље младих као што је и само злостављање.
Који сви облици насиља постоје?
-Насиље у породици може бити физичко, сексуално и / или психолошко. Насиље утиче на женино емоционално, социјално и психолошко благостање што често резултира симптомима депресије, анксиозности, пост-трауматског стресног поремец́аја или чак самоубиством. Вјеровања попут „било му је жао послије“ или „постоје људи којима је много гори од мене“ су превише честа. Сувише често жене криве себе. НЕМА оправдања за насиље у породици. Здрави односи не укључују насиље ни у којем облику. Физичко злостављање само је дио система понашања. Жене могу доживјети злостављање и насиље без физичког повређивања, на примјер застрашивања, изолације и присиле. Финансијска злоупотреба, на примјер, постепено преузимање контроле над банковним рачунима и финансијским трансакцијама. Емоционално злостављање, на примјер, одузимање независности, самопоуздања и самопоштовања. Ово помаже починиоцу да одржи снагу и контролу у вези. Вербално злостављање, на примјер, константно је изложено изјавама које негативно означавају особу. Сексуално злостављање, на примјер, било који облик присилне или нежељене сексуалне активности. Сексуално злостављање је најчешц́е међу људима који се познају, укључујуц́и и брачне односе. Социјално злостављање, на примјер, изоловање особе од провођења времена са породицом и пријатељима и учествовање у друштвеним активностима. Коначно, узрок породичног насиља је жеља за стицањем моц́и и контроле над другом особом.
Шта могу други да ураде ако сумњају да је вољена особа жртва насиља у односима?
-Пазите да комуникација буде отворена. Људи не морају посебно да пишу о својој забринутости због насиља, вец́ само да питају: „Како си?“ Дајте људима да знају да, иако се осец́ају изоловано и напуштено, они тамо негдје имају пријатеље. Заиста, пријатељи и чланови породице су недовољно искориштен ресурс. Склоништа су за неке апсолутно неопходна, али сви имамо пријатеље и породицу и та подршка може бити оно што неко добије насилним везама. Они би углавном требали слушати и одупирати се уобичајеном нагону односно потреби да кажу ствари попут: „Мораш да одеш“ или „Ја бих отишао/ла да сам на твом мјесту.“ Само будите пријатељ и не осуђујте то шта друга особа ради.
Како то све утиче на дјецу? Шта бисмо требали знати?
-Истраживања показују да је повец́ани ниво стреса међу родитељима често главни предиктор физичког злостављања и занемаривања дјеце.
У многим домова за дјецу дешава се олуја којом су изложена вец́ем ризику за ове негативне интеракције. Родитељи у стресу могу чешће да реагују на забринуто понашање или захтјеве своје деце агресивно или насилно. Сви родитељи би се требали усредсредити на одржавање свог стреса што је могуц́е ниже, попут разговора или шетње и мањим медијским излагањем,. „Све што смањује стрес може смањити ризик од злостављања и занемаривања“.
Зашто жене остају?
-Много је разлога због којих жене остају у насилним везама. Често још увијек воле свог партнера и надају се да ц́е се ствари промијенити. Брину се о добробити своје дјеце и утицају одвојености од оца. Оне су можда изгубиле расуђивање у властитој способности доношења одлука, осјец́ају се збуњено и неспособно да одлуче куда даље. Постоји страх да не изгубе дом и недостатак финансијске независности. Може постојати притисак да останете заједно од стране породице, цркве или пријатеља. Можда су трудне и надају се да ц́е то побољшати ствари.
Нажалост, насилни односи се ријетко мијењају, упркос лажним обец́ањима, а можда чак и временима када злостављања нема. Важно је да одржавате контакт са људима који вас подржавају и имате јасан план бјекства за хитна или потенцијална ескалација у насиљу. Комуницирајте и подијелите ове податке својој дјеци и осигурајте да се сви кључни документи налазе на једном, лако доступном мјесту.
Постоје услуге које вам могу помоц́и да одлучите шта је најбоље за вас и вашу породицу. Нисте сами, нисте криви, не стидите се тражити помоц́.
Шта бисте препоручили особама које су се осјетиле несигурним?
-Ако осјетите да се напетост у вашем дому погоршава са онима са којима живите, осјец́ате пријетњу или осјец́ате да вам могу наудити, постоје мјеста где можете добити помоц́ за то вријеме. Можете добити савјет о управљању ситуацијом или напуштању те ситуације.
Постоје ли друге ствари које бисте вољели да људи знају?
-Препоручујем свима који одлазе да размисле о томе како то пажљиво учинити „У зависности од ситуације у којој живи, неки се могу осјец́ати анксиозно, претрпано код куц́е или изоловано. Важно је препознати такве пријетње јавно и осигурати да жртве буду заштиц́ене. „Сви смо одговорни за спречавање и заштиту особа које су под ризиком насиља. Позивамо све релевантне институције да преиспитају своје поруке и осигурају да жртве могу да се охрабре и затраже заштиту “. БиХ има двије СОС линије и обје су бесплатне и активне за позиве. За савјет шта да радите, позовите или 1265 за ФБиХ или 1264 за РС да бисте добили првостепену психолошку и социјалну подршку. Да бисте пријавили насилно дјело, позовите полицију на број 122.
(Семберија инфо)
