Стари занати у Бијељини данас су скоро  пред изумирањем, а неки од њих су посве нестали, јер код младих не постоји интересовање да наставе традицију стару стотинама година. Међутим, да, ипак, постоје и другачији примјери показује прича о породици Хаџихајдић, која се кроз три генерације, током скоро седам деценија, бави поправком обуће  и кожне галантерије.
 
Мирис коже, љепила, лагано брујање машине, ситни ексери, гума и пластика дио су свакодневице мајстора Афана и његовог сина Мирзе, који у њиховој занатско-обућарској радњи ,,Шустер” у Бијељини, вриједно раде од јутра до мрака.

Афан Хаџихајдић, за ,,Семберија инфо“ каже да је све почело још давне 1957. године, када је његов отац Фаик заршио обућарски занат и почео да се бави овим послом.



-Још као дијете, са седам година, почео сам помагати оцу у радњи. Упоредо сам ишао и у школу, завршио сам Економску школу, након које сам завршио и Вишу ПТТ школу у Сарајеву. Једно краће вријеме, прије рата, сам радио у пошти, али сам провео и пет година у бившем бијељинском ,,Зениту”, гдје сам савладао рад у обућарској индустрији и са двадесети и четири године, постао главни мајстор. Међутим, почетком рата, када сам остао без посла у пошти, вратио сам се у радњу код оца, гдје смо заједно радили све до1997. године, када се здравствено стање оца нагло погоршало и када је он морао престати да ради”, присјећа се Афан и каже да је те године превео обућарску радњу на себе и у потпуности преузео посао.

Афан каже да се од обућарског заната може солидно живјети, али се мора много радити и сматра да ће обућарски занат преживјети, упркос свему.

-Једно вријеме, доласком кинеских радњи на наше тржиште и појавом јефтине обуће, скоро да нисмо имали ништа ни поправљати, јер када се узме у обзир цијена поправке у односу на цијену обуће, то је онда постајало бесмислено. Међутим, упркос незавидној социо-економској ситацији у земљи, људи су поново почели куповати квалитетнију обућу”, објашњава  мајстор Афан и додаје да нема правила када је ријеч о количини посла.



-Посла једнако имамо и зими и љети. Зими се раде поправке на зимској обући, док током љета поправљамо патике, на којима је поправка и знатно захтјевнија”, истиче мајстор Афан.

Када је ријеч о искуству са муштеријама, каже да се већини њих увијек жури, међутим, како тврди, има случајева и да потпуно забораве доћи по своју обућу.

-Има обуће која код нас стоји и по двије године. Немам довољно простора да бих ципеле чувао годинама, па послије неког дужег времена, ако нико није дошао по њих, морамо их бацити”, каже Афан  Хаџихајдић.

Он је своје богато знање и искуство у обућарском занату пренио свом сину Мирзи, који већ седамнаест година ради заједно са њим.
 
-Обућарски занат сам заволио још као дијете. Да је којим случајем у Бијељини постојао обућарски занат, то бих и уписао, али сам завршио Средњу електротехничку школу, па сам се у међувремену прекфалификовао за обућара. То је наша породична традиција, ја сам већ трећа генерација, а ја имам два сина, па се надам да ће бар један од њих, наставити традицију”, почиње  Мирза своју причу за ,,Семберија инфо’’ и наглашава да обућарски посао као посао, ако се воли  није тежак, док сам контакт са муштеријама некада тражи доста стрпљења.

-Јутрос се баш десило да је у радњу ушао човјек који је дошао по своје ципеле, али каже да је аутомобил оставио на цести и да му требају одмах, а како да ја од мноштва ципела у радњи, у тренутку нађем његове ципеле”, прича Мирза и додаје да је он према својим клијентима увијек насмијан и љубазан, што нам је потврдило и пар њих које смо затекли у радњи.


 
На наше питање да ли је син у занатским вјештинама надмашио оца, мајстор Афан нам је одговорио да јесте, јер је Мирза у радњу увео и неке нове дјелатности попут израде кључева.

-У почетку смо само радили обичне кључеве, али сада сам понуду обогатио и израдом ауто-кодираних кључева и њиховом поправком. У сваком послу, па и у овом, потребно је ићи у корак са савременим технологијама”, рекао је на крају овог разговора Мирза Хаџихајдић, а младима поручио да је потребно да се мало више окрену ка учењу заната, јер не могу, како каже сви бити директори.

-Лијепо је када се нешто ствара сопственим рукама, а занати постају и све цјењенији и све више, злата вриједе’’, поручује на крају овај млади, а врло искусни мајстор свог заната.

Семберија инфо