Због изузетно велике количине падавина у мају, садња дувана је каснила петнаестак и више дана. Рани дуван је пуно лошији од позног дувана, оног који је касније сађен.
 
Због тога је на имању Раденка Јефтића (52) у Средњој Чађавици тек ових дана почела прва берба дувана, такозвани подбир. Раденко каже да се он производњом дувана бави од давне 1986. године. Он до краја јесени очекује да ће имати пет до шест берби дувана.
 
-Више од тридесет шест година бавим се производњом дувана, практично, од другог разреда средње школе. Почео сам с једном сушаром, а данас дуван садим на десетак хектара. Ово наше подручје нема квалитетну земљу, то је шеста или седма класа земљишта, такозвани подзол. Ми смо на овом подручју још у бившој Југославији производили један од најквалитетнијих дувана. Ово земљиште одговара дувану”.
 
Раденко каже да је ове године за откуп дувана понуђена пуно боља цијена у односу на све протекле послијератне године.


 
-Сада се са трећом класом дувана може изаћи и на пет КМ по килограму, без премија и подстицаја. Дуван је дуго држао цијену од три КМ по килограму. У бољим годинама можемо произвести око двије стотине килограма сувог листа дувана по дунуму. Све зависи од тога, какве су временске прилике и да ли је јесен добра, без мразева. На имању су ми раније помагала дјеца и супруга, а сада, након што су они отишли на факултете и запослили се, углавном, ангажујем сезонске раднике. У свакој сезони ангажујем шесторо или седморо берача дувана. Дневница је шездесет или седамдесет КМ, зависно од тежине посла”.
 
Раденко памти да је најбоља година за семберске произвођаче дувана била 1990 - ета, у вријеме када је Анте Марковић био предсједник Савезног извршног вијећа.
 
-Тада је трећа класа дувана плаћана по седам марака по килограму. Имао сам тада једну сушару и дуван засађен на 2,4 хектара. Сјећам се да  сам те године купио грађевински материјал за кућу и трактор ,,фергусон”. То је за мене била најбоља година у производњи дувана. Паритет је био седам југословенских динара за једну њемачку марку. Дуван је тада плаћан по 40 динара. И током рата дуван се продавао по цијени од пет до десет КМ по килограму, да би након рата откупна цијена дувана била драстично смањена. Све је то намјерно урађено, да би се затвориле домаће фабрике дувана. Сировина дувана који ми произведемо у једној цигарети не кошта више од десет пфенига. Због тога се питамо, како су могле пропасти фабрике дувана. Неке системске грешке су се појавиле у економији, као да су намјерно изазване. Ушли смо у неку нову фазу капитализма с неизвјесним крајем. Рад је потцијењен, тако да није чудно што многи бјеже у иностранство. Храна константно поскупљује. Гдје ће нас све ово одвести, тешко је предвидјети”, каже Раденко Јефтић, произвођач дувана из Средње Чађавице.
 
Он је за сушење дувана раније користио плин, сада користи угаљ. Тона угља кошта око 200 КМ. Трошкови производње дувана расту, тако да је све мање оних који се одлучују за производњу дувана у Семберији.
 
(Семберија инфо)