Нада Ерић, рођена Сарајка, а ношена ратним вихором минулог рата, заједно са породицом, свој нови дом пронашла је у Бијељини. Са одласком у заслужену пензију, али и након смрти супруга, односно прије четири године, почела је да се бави сликарством. Задовољство је пронашла у ликовној умјетности, а кистови, платна и акрилне боје допуштају јој да изражава своја осјећања.
 
Дар за ликовну умјетност, према ријечима самоуке сликарке Наде, открила је њена наставница још у Основној школи „Гаврило Принцип“ у Рељеву која је учланила у ликовну секцију, те одласком у средњу школу,  удајом, рађањем дјеце то се изгубило, али је сада дошло вријеме да се то опет појави. Мајка је двије кћерке, бака троје унучића и троје праунучића, те поносно истиче да је један од праунука од ње наслиједио таленат за сликарство.

На почетку разговора за „Семберија инфо“ казала је да су је туга и бол за преминулим супругом подстакли да своја осјећања изражава кроз боју и слике.


 
-Неко своја осјећања изражава кроз пјесме, а ја кроз боју. Прве слике које сам насликала биле су препуне излива осјећања, веома тамне и тужне. Једном приликом кћерка ми је рекла:„Какве су ти мисли, када ти је слика овако црна“. Те њене ријечи су ме „опасуљиле“ и тргнуле из меланхолије, као и тешког живота послије избјеглиштва и тада почињем да сликам оно што ја највише волим. Волим животиње, цвијеће, пејзаже, а то је углавном и заступљено на мојим сликама“, казала је Нада Ерић и додала да, углавном, слика предјеле и мјеста одакле потиче, те да је природа њена инспирација и најчешћи мотив на сликама.
 
-Живјела сам у граду, али сивило града ме никада није везало. Мене је везало село, природа. Скоро је била косидба у Бањалуци и ја сам то снимила и насликаћу то. Мене то чини срећном, то је дио мене, мог завичаја, као и мог одрастања. Сликам оно што се мени свиђа. Некада слика и не успије. Знам је више пута исправљати док не доведем до онога како се мени свиђа и шта сам замислила“, кроз осмијех је казала Нада, те додала да се окушала и у сликању портрета и да се пријатно изненадила када је схватила да и то може пренијети на платно.
 
-Мислила сам да никада нећу знати насликати портрет, да нећу знати насликати нос, линије лица, око, капак... Мени је то било како наш народ каже „шпанско село“. Међутим, то када крене иде спонтано, само од себе и једноставно се примијети ако недостаје  једна линија која би истакла лице“, објашњава Нада и доде да су јој за настајање једне слике потребна два дана.Некада је потребно и много више, јер је, како каже, за сликање потребна велика концентрација.



Ова самоука сликара је за ,,Семберија инфо’’ истакла је да са задовољством прихвата како похвале, тако и критике других умјетника. Тврди да умјетници нису ни мало лукави, те да ће вас радо посавјетовати када их питате за савјет.
 
Нада нам је потврдила да њене слике често заврше код родбине као поклон за славу, али и да их продаје на Зеленој пијаци у Бијељини, те да има и поруџбина. За крај је поручила да би јако вољела да настави да се бави сликарством и да се усавршава.
 
-Нисам завршила академију. Ја сам аматер и усвајам савјете других. Имам жељу да урадим још доста слика. Посљедњих година најчешћи поклони које добијам за рођендан су платна и трудићу се, да докле год ме здравље служи, их искористим и да сликам“, закључила је Нада Ерић.
 
(Семберија инфо)