Скоро свакога дана чујемо ријечи „дубока држава“, „свјетска влада“, а никако да сазнамо ко су ти владари из сјенке. Ко, у наше име, одлучује о рату и миру, о нашим финансијама и о видљивом и невидљивом новцу, о нашем здрављу, лијековима, вакцинама, „испирању мозгова“, о популацији и о томе колико нас смије бити на планети Земљи („златна милијарда“), о томе којем ћемо полу припадати, о правилима рада и запошљавања, о „зеленој“ енергији, о правилима путовања у земљи и иностранству, о здравој и оној другој храни, о цијенама енергената на свјетским берзама, о правилима демократије, о томе којој држави морате увести санкције, затим које информације се смију, а које не смију објављивати, и о свему осталом што чини наш свакодневни живот.

-Према мом скромном сазнању, главне темење владавине свијетом поставио је Енглез Френсис Бекон (1561-1626), савјетник краљице Елизабете, прије 400 година. Он је тврдио да Енглеска мора владати свим морима и океанима и на тај начин владати цијелим свијетом и његовим богатсвима. Његово главно полазиште је било да су лукави и покварени људи кориснији за државу и веће патриоте од поштених и моралних људи. Користећи разбојнике који помоћу лукавства увијек налазе изговор да једну државу сукобе са другом, ратујући туђим рукама и туђом крвљу, не допуштајући ни једној европској држави да добије превласт и тако ће Британија постати свјетска Империја. Његове идеје су изложене у књизи „Нова Атлантида“, (мислећи на Британију) која је објављена послије његове смрти 1626. године. И заиста, Британија је постала Империја у којој Сунце никада не залази, јер је освојила већи дио свијета, од Америке до Аустралије. Одмах по завршетку Другог свјетског рата 1945. године, земље побједнице, међу које су спадале Британија и САД, али и друге (СССР, Кина, Француска...), кренуле су у оснивање међународних организација и  институција како би се успоставио нови праведнији свјетски поредак. Почело је са оснивањем Организације уједнињних нација, са сједиштем у Њујорку, (на имању Рокфелера?), које данас броје 193 чланице и два посматрача. Паралелно се радило и о оснивању бретонвудских институција, Међународног монетарног фонда и Свјетске банке, са сједиштем (намјерно или случајно) у Вашингтону. Мало је ко слутио да ће то бити почетак стварања „свјетске владе“, а десило се управо тако. Послије поменуте једне политичке (ОУН)  и двије финансијске (ММФ,Свјетска банка) међународне институције, настављено је са оснивањем других  свјетских  организација: Свјетска здравствена организација, Међународна организација рада, НАТО пакт (1949), и да не набрајамо  све остале – испоставило се да су то била „свјетска министратства“. Иако нам није падало на памет, да је тако, ипак, пред нашим очима, настала је „свјетска влада“. Трећи стуб међународних економских и финансијских институција настао је почетком 1995. године оснивањем Свјетске трговинске организације (СТО) у коју су учлањене 164 државе (плус 25 држава које имају статус посматрача, међу које спадају БиХ и Србија). Тим чином су коначно укинуте границе између држава, јер су чланице СТО прихватиле четири слободе кретања: робе, услуга, капитала и људи. Падом Берлинског зида, и распадом СССР-а дефинитвно је дошло до десуверенизације држава (неке су проглашене  неуспјелим, па су их разориле, међу које спада и бивша Југославија), а једини хегемон, испоставило се, постале су САД. Тако пише у Фукујаминој књизи „Крај историје и посљедњи човјек“, коју је врло брзо оспорио Хантингтон у књизи „Сукоб цивилизација“, као и амерички професор са Харварда  Параг Кана, у књизи „Предодређени за рат“. У овој књизи се помиње, чак, и Тукидид, и његово дјело „Пелопонески рат“, да се докаже како се у свијету приликом смјене хегемона много чешће користи рат, него мирна предаја владања свијетом. За 500 година, пише Кана, 12 пута се ратовало, а само четири пута је то ријешено мирном предајом власти, о чему је било више ријечи у једном чланку „Семберских новина“ из децембра прошле године’’, појашњава за портал ,,Семберија инфо'' професор емеритус Будумир Стакић.
 
Како професор Стракић тврди, добар  познавалац функционисања „свјетске владе“ је Американац Џон Колман. Он је дуго година радио у безбједносним агенцијама па је чињеницама у књизи „Комитет 300“, која је преведна и на српски језик, описао и дао шематски приказ „свјетске владе“.  На њеном челу се налазе Уједињене нације, затим слиједе ММФ, Светска банка, и низ других актера, док се НАТО пакт налази скоро при самом дну те врло разгранате шеме. Други добар познавалац ове проблематике је Смиља Аврамов (1918-2018), бивши професор Правног факултета у Београду. Она у својим књигама: ,,Трилатерална комисија“, „Алтернативни модел свјетске заједнице“, „Цивилно друштво и невладине организације“ и „Opus dei“, детаљно описује како функционише тзв. „међународна заједница.“ Посебно треба обратити шажњу на то како се преко невладиног сектора, који финансирају углавном владе из развијених држава Запада,  успјешно руше легално изабране владе углавном у земљама Трећег свијета, које се не придржавају правила које им намећу владари из сјенке, тј. уколико не желе да обуку „Фридманову златну лудачку кошуљу“, коју су „скројили“ Вашингтонски консенсус и Чикашка школа демократије. Поменимо и то да су препознате три технике управљања свијетом које, у својој књизи „Свијет у шаци моћника“, наводи енглески аутор Дејвид Ајк: прва „Проблем - реакција - рјешење“- направиш проблем, реагујеш на проблем и онда се умијешаш да наметнеш своје рјешење; друга „Нема проблема - реакција - рјешење“, што значи да се, на примјер, пође од перцепције да нека земља производи оружје за масовно уништење, нападнеш земљу и намећеш рјешење, а трећа „Техника одвраћање пажње’’ -  што значи обраћање пажње на мање битан догађај да би се одвукла пажња од много важнијег догађаја, итд. Важно је, дакле, стално производити кризе широм свијета а онда наметати своја рјешења и тако владати свијетом. Сви смо свједоци једне од највећих криза у новијој историји свијета, којој се не види крај’’, закључује на крају за ,,Семберија инфо’’ професор емеритус Будимир Стакић.

Семберија инфо